U letnjikovcu, pored crkve Sveti Sava, u Gornjem Brijanju, danas je prigodnim programom obeležen vek od formiranja prve Knjižnice. O ovom značajnom događaju govorio je hroničar sela Rade Cakić i književnik koji piše na govoru sela Gornjeg Brijanja, Dragan Simonović.

Od 1926. do 1943. godine jedna ova knjižnica imala je važnu ulogu u kulturnom i prosvetnom životu Puste Reke. Sa oko 350 knjiga i 45 članova, nije bila samo mesto za pozajmljivanje knjiga, već i prostor u kojem se učilo, razgovaralo i širilo znanje.

U vreme kada su knjiga i pisana reč daleko teže nalazile put do seoskih sredina nego danas, u pustorečkom selu, Gornjem Brijanju,  knjižnica je  narednih 17 godina biti jedno od središta prosvetnog i kulturnog života ovog kraja.

Prema podacima iz „Leskovačkog glasnika“ iz 1929. godine, kao osnivač Knjižnice pominje se Janko Cakić, dok je Milorad Ristić obavljao dužnosti blagajnika i knjižničara.

Međutim, iza osnivanja Knjižnice nije stajao samo pojedinac. O njenom osnivanju odlučivalo je celo selo, a značajnu pomoć u organizaciji pružali su učitelji iz Kosančića. To svedoči da je potreba za knjigom i obrazovanjem u to vreme bila prepoznata kao zajednički interes.

Članarina je iznosila pet dinara, dok su osnivači za knjižnički fond poklonili po 50 dinara. Taj podatak dobija posebnu težinu kada se zna da je dnevnica radnika u to vreme iznosila oko pet dinara. Za jednog radnika, dakle, članarina je predstavljala približno jednu dnevnicu.

Knjižnica je redovno dobijala i časopise, a njena pravila odobrilo je tadašnje Ministarstvo prosvete, što pokazuje da njen rad nije bio samo lokalna inicijativa već uređena prosvetna delatnost.

Njena uloga, međutim, nije se završavala na čitanju.

Uz pomoć učitelja Mihajla Nedeljkovića, Knjižnica je organizovala analfabetske kurseve, koji su trajali tri godine. Kroz njih je prošlo 60 polaznika, koji su se opismenili.

U vremenu kada je nepismenost u seoskim sredinama bila veliki društveni problem, to nije bio mali poduhvat. Knjižnica je tako od mesta na kojem se knjiga pozajmljuje postala mesto na kojem se čovek uči da je čita.

Među prvim knjigama u njenom fondu bile su pripovetke Janka Veselinovića i Milovana Glišića. Knjižnica je primala i list „Srpski bukvar“, sve do 1937. godine, a knjige je pozajmljivala i đacima i studentima iz pustorečkih sela.

This slideshow requires JavaScript.

Poseban život Knjižnica je imala tokom zimskih meseci. Kada bi prestajali poljoprivredni poslovi i ljudi imali više slobodnog vremena, u njoj su organizovani razgovori o knjigama koje su čitaoci pozajmljivali. Tako čitanje nije ostajalo usamljena aktivnost pojedinca — o pročitanom se razgovaralo, razmenjivala su se mišljenja i stvarao prostor za učenje jednih od drugih.

Za 17 godina rada, Knjižnica je okupila 45 članova i stvorila fond od oko 350 knjiga. NJen značaj, međutim, ne može se izmeriti samo brojem knjiga na policama.

Šezdeset ljudi koji su kroz njene kurseve naučili da čitaju i pišu, učenici i studenti kojima su knjige bile dostupnije, meštani koji su tokom zimskih večeri razgovarali o pročitanom — to je pravo nasleđe jedne male seoske knjižnice.

Danas, kada je knjiga dostupna gotovo na svakom koraku, lako je zaboraviti koliko je nekada truda bilo potrebno da ona stigne do čitaoca. Zato priča o ovoj Knjižnici nije samo priča o jednoj ustanovi između 1926. i 1943. godine. To je priča o ljudima koji su razumeli da se selo ne gradi samo putevima i kućama, već i znanjem.

I možda je upravo u tome najvažnija poruka koju nam ostavljaju oni koji su je osnovali i održavali:

Niko nije slučajno dobar. Vrlini se čovek mora naučiti.

A oni su verovali da se čovek uči i — knjigom.