Велика повеља слободе или Magna carta libertatum, из 1215.год. за време краља Јована без земље, сматра  се као „дар владара“ у области људских права, док су тек касније, друштвеним променама и развојем демократских тековина у друштву, донете нове декларације о људским правима.

Године 1222. издата је Манденска повеља у Малију, која је била декларација суштинских људских права, као што је право на живот и била усмерена против робовласништва. Вековима касније, издата је Декларација независности САД коју је ратификовао Континентални Конгрес 4. јула 1776, а Декларација права човека и грађанина одобрена од стране Народне скупштине Француске 26. августа 1789. године.

Универзалне декларације о људским правима доноси се 1948.године, док 1966.г. ступило је на снагу Међународни пакт о грађанским и политичким правима, а 1976.г. године Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима. Заједно са Универзалном декларацијом о правима човека ова два  документа чине оно што се данас назива Међународна повеља права. Једна од најзначајнијих конвенција, новијег датума, је Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода( European Convention on Human Rights), донета у Риму 4. новембра 1950.године, а ступила на снагу 3. септембра 1953.године.

Србија је чланица Савета Европе (СЕ) од 2003. године, сходно томе од тада и примењује Европску конвенцију о људским правима. Европска конвенција се састоји из преамбуле, основног текста и 13 протокола. Посебан значај има Протокол 11 који је 1998.године у европску праксу увео сталну правосудну институцију – Европски суд за људска права, и могућност учешћа појединаца у међународном правном поступку.⁽¹¹⁾ Поступак се води пред Европским судом за људска права, чије се седиште налази у Стразбуру у Француској. Спорови се покрећу индивидуалним или међудржавним представкама. Како обичан човек не мора баш све да зна, изнећу који услови се односе на вас лично да би могли да покренете поступак пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

1. Морате бити непосредно и лично жртва наводног кршења једног од права гарантованих Конвенцијом. Не можете подносити генералне притужбе на закон или поступак, нити се можете жалити у име других лица (осим ако су јасно идентификована, а Ви сте њихов званични заступник)
2. Кршење права мора бити почињено „у надлежности“ од стране једне од држава које обавезује Конвенција, што обично значи унутар њене територије. Не морате бити држављанин неке од држава чланица Савета Европе.
3. Можете бити појединац или правно лице попут предузећа или удружења.
4. Морате искористити сваки правни лек унутар државе који би могао да помогне у обештећењу у предмету поводом којег подносите представку (ово обично значи обраћање надлежном суду, уз подношење жалбе, односно жалбе вишем суду до правоснажности судске одлуке, као и подношење уставне жалбе Уставном суду Републике Србије. Рок за уставну жалбу је 30 дана од правоснажности).
5. Није довољно само употребити правне лекове. Током поступка пред националним судовима, такође, морате истаћи ваше примедбе на поштовање Конвенције (оне које наводно представљају кршење Конвенције).
6. Имате само шест месеци да од дана доношења коначне пресуде у домаћем правосуђу (генерално гледано, пресуда највишег суда) поднесете представку. Након тог периода ваша представка не може бити прихваћена од стране Суда.

Сви ови услови важе и у Србију, јер држава која поднесе захтев за пријем у чланство Савета Европе, дужна је да усагласи националне законе са Конвенцијом како би се отклониле могућности повреде основних слобода и права, а држава чланица против које је донета правноснажна пресуда дужна је да поступи у складу са одлуком и да реформише домаће законодавство.

На шта бих још скренула пажњу? Врло често у медијима и у јавном простору уопште постоји разлика између чињеничних исказа и вредоносних судова. „Ако за некога кажете да је лопов, то би сте морали и да докажете, јер се ради о тврдњи и оптужби, базираним на нечијим конкретним поступцима. Али, ако за некога кажете да је глуп, то је ваше мишљење о њему, на које имате право и које нисте дужни да било чиме аргументујете. Из аспекта слободе говора, довољно је, мада не и нужно, да објасните контекст који вас је до таквог закључка довео.“⁽²⁾

Љиљана Нешић