Уста пуна најбољих

Није ово прича о Милану Петровићу, нити похвала његовом раду, ово је прича о образовању у Србији, које издише. Ово је прича о дизачима руку, о комисијама и директорима без критерија, о бројним реформама које вапе да се реформишу, о скандалозним чалновима Закона, о мртворођеном образовању којем су и даље уста пуна најбољих. Но уста мртва, а ми не видимо, или не желимо да видимо како прождиру најбоље.

Mинистарство просвете, науке и технолошког развоја годинама понавља како жели најбоље наставнике, пројектну наставу усмерену на исходе, иновативне наставнике за 21. век. А онда се реализује конкурс у нишкој гимназији „Светозар Марковић”, и на радно место наставника српског језика и књижевности не буде примљен баш такав наставник.

Како Закон о основама система образовања и васпитања налаже, образује се трочлана комисија коју су чинили секретар школе и још две наставнице српског језика и књижевности, и простим дизањем руку, без икаквог објашњења, не одаберу Милана Петровића, који је лауреат награде „Најбољи едукатори Србије” за 2020. годину.

Прошле године Петровић је, поред свих обука и конференција посвећених образовању, у чијој је организацији учествовао, стигао да оде у САД на размену иновативних наставника захваљујући Фулбрајт стипендији Америчке амбасаде. Вратио се са жељом да своје знање инвестира у српско образовање.

У својој Гимназији у Нишу саставио је тим ученика које је обучио за сарадњу са медијима на републичком фестивалу „Наук није баук”. Заједно са ученицима снимио је и објавио филм „Хероји уче другачије” у ком су истраживали проблеме деце са дислексијом. Многи његови ученици и сами су покретали своје пројекте, па је тако настао омладински портал Youth Vibes, а средства за овај пројекат освојили су на такмичењу Суперсте, које организује Ерсте банка. Иста та деца заслужна су што и дан-данас постоји удружење грађана „Научи ме”, које је донело многе иновације у образовању у Ниш: прве роботе у настави, простор за заједничко Unbox hab, 3Д штампаче и др.

Autor teksta

Милан је за време ванредног стања започео онлајн емисију „Знање да не багује”, која је требало да помогне наставницима да се снађу и организују током наставе на даљину. Написао је „Приручник за организацију пројектне наставе и наставе на даљину” који је Министарство превело на пет језика националних мањина. Учествовао је и у организацији првог онлајн семинара Друштва за српски језик и књижевност Србије, који се вреднује као најважнији семинар за наставнике тог предмета. Један је од аутора апликације за учење правописа Вучило – долина речи. И тако даље, и тако ближе…

Дакле, све наведено и још много тога ненаведеног, није било довољно да Милан Петровић добије макар један глас од стране комисије, која је очито део маскараде, а њена једина функција је да одглуми да је конкурс легалан и транспарентан. Закон, наравно, не обавезује одабране богове у комисији да ишта образлажу; они су само овлашћени да дижу руке и буду део свеопштих дизача руку надалеко познатих у српском образовању. Ако је судити по земаљским, писаним законима, чланице комисије се нису огрешиле. Међутим, шта ћемо са оним неписаним законима? Како ће те исте наставнице српског језика и књижевности ући у учионицу и предавати ученицима Антигону? Хоће ли бити на страни Креонта или Антигоне? Мене би, признајем, било срамота. Но, на срамоту се давно не рачуна.

Рачуна се на послушност, непромишљање, једноумље.

Изабере се кандидат који има слабији просек, далеко мање успеха од Милан Петровића, а онда се уђе у учионицу и каже се: „Децо, трудите се да будете најбољи, радите, рад се исплати!” Лицемерје кулминира! И онда се питамо зашто нам је образовање лоше, зашто су постигнућа на незавидном нивоу. Како је могуће да очекујемо да ће ученици бити бољи, ако својим примером не залегнемо за најбоље?

Уста су нам пуна најбољих, а кад се најбољи појаве, онда их вешто одбацимо као малигно ткиво у заносу осредњости, ђувечарских интереса и прећуткивања. Мислите да ученици то не виде? Виде, и онда не без разлога размишљају о својој будућности ван ове земље.

Милан Петровић један је од ретких најбољих који је решио да остане, а тиме је осредњим, сујетним али амбциозним очито засметао. Није ово прича о Милану Петровићу, нити похвала његовом раду, ово је прича о образовању у Србији, које издише. Ово је прича о дизачима руку, о комисијама и директорима без критерија, о бројним реформама које вапе да се реформишу, о скандалозним чалновима Закона, о мртворођеном образовању којем су и даље уста пуна најбољих. Но уста мртва, а ми не видимо, или не желимо да видимо како прождиру најбоље.

Но, вратимо се Антигони. Држао сам један огледни час посвећен Антигони, позвао сам како ред налаже педагога, психолога, а дошло је и десетак колега. Час, у договору са ученицима, започнем тако што потпуно непримерено и без разлога извређам једног ученика који је намерно закаснио. Педагог ћути, психолог ћути, све колеге ћуте. У једном моменту кажем да је то био део сценарија за час и питам их – зашто сте ћутали? Невешто одговоре, уистину и постиђено, да су планирали да ми после часа скрену пажњу. Ускликнем, наравно, задовољан јер је изговорено то чувено – после. Питам ученике: кад је Исмена помогла Антигони? Сви једногласно кажу – после, кад је била жива закопана. Питам: ко је овде Исмена? Ученици без размишљања поглед усмере ка присутним колегама.

Поштоване колегинице и колеге, време је, нема после, сад је тренутак да проговоримо и не пристанемо да будемо Исмена. За после је већ давно касно. Сви гледају у нас.

 

Душан Благојевић,

наставник српског језика и књижевности у Гимназији у Лебану и Медицинској школи у Лесковцу

Pratite JuGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

8 komentara

  • Pravo u metu. Svaka čast, ali kao što rekoste, mrtva usta ne govore, a stranačke glave razmišljaju samo o svom gluteusu.

  • Prava istina o prosveti, svaka čast autoru!

  • Sve dok je takvih poput tebe, Dušane, ima nade za bolje sutra. Samo napred i nadam se da uspešno podstičeš decu i u Lebanu i u Leskovcu da razmišljaju svojom glavom i ne udare im dangu kao onomad što čini mi se još jedna prof srpskog iz Medicinske škole reče.

  • Dobro s ksko je kod vas u Leskovac?

  • Dušane, i kad odmah reaguju, a ne „posle“, ista stvar.

  • Ne znamo celu situaciju i ne možemo suditi samo po proseku. Ima mnogo kvalitetnih nastavnika koji odgovrno i uz mnogo entuzijazma obavljaju svoj posao. Bilo je i nameštenih konkursa, nepotizma i mnogih drugih malverzacija prilikom zapošljavanja u prosveti i biće ih. U ovom slučaju ne dobijamo nikakvu informaciju o onome koji je dobio posao, osim da je imao manji prosek. Ako je taj profesor već radio u prosveti, ima desetak godina iskustva i rezultate u radu, onda je prosek ocena samo jedno od merila kada su kandidati izjednačeni.

  • Sistem i ljudi,Dusane.Otuda ovaj civilizacijski sunovrat u zemlji Stradiji.Nije to od juce, ali sa ovima je eksplodiralo a posledice ce trajati godinama.Neki to zovu antropoloska katastrofa.

  • Ne znamo, a sudimo, ni ko je drugi kandidat, ni koje su kvalifikacije ostalih. Ali, poznavajući kolegu koji je u odbranu stao, mogu da kažem da nekada prolaze ne najbolji, vec najglasniji…

vaš komentar