Vlasotinačko selo koje je ušlo u pesmu (foto, video)

„Kuj se kude rodil, tuj mu Misir“ narodna izreka

Jakovljevo je već dvadesetak godina zanimljivo medijima kao jedino selo u brdsko-planiskom delu Vlasotinca i Crne Trave gde se povećava broj dece, o čemu su snimile priloge i televizije sa nacionalnom frekvencijom. Meštani su naglašavali da im fali samo asfaltni put kako bi ostali na vekovnim ognjištima. Pre desetak godina snimljena je pesma narodne muzike o ovom selu, koja je stekla solidnu popularnost s obzirom da je izvodi lokalni muzičar. Tragom ovih informacija pošli smo da vidimo šta je Jakovljevo nekad bilo a šta je danas.

Ljubiša Branković ima završenu srednju muzičku školu i godinama je svirao harmoniku. Tek sa 33 godine počeo je i da peva, a pesma „Zavičaj“, poznata po stihu „selo mojе Jаkovljevo“, bila je prekretnica u njegovoj dosadašnjoj karijeri. On je posle te pesme prevazišao lokalne okvire i postao poznat širom Srbije kao muzičar narodne muzike za svadbe, rođendane i krštenja. Branković nam je objasnio kako je njemu kao Rajićevcu susedno Jakovljevo postalo „lična karta“.

„Sedeo sam u kafani u Beogradu sa drugarom Goranom Ignjatovićem, koji je rodom iz Jakovljeva. Ponudio mi je dve pesme, a jedna je bila gde se pominje njegovo selo. Ponesem tekst čisto onako radi reda, ali mislim da je retko ko čuo za Jakovljevo i da niko neće da sluša takvu pesmu. Ali, napravim u Vlasotincu melodiju i počnem da sviram drugarima, pa na veseljima, kad ljudi reaguju, pitaju me i traže. Vidim, ovo će biti dobro. Posle odem kod Bojana Zekića u Leskovac i snimim je u studiju. Onda sa pesmom „Zavičaj“ osvojim prvo mesto na Festivalu Udruženje tekstopisaca Srbije u Vršcu. Tako pesama uđe u narod i evo sviram je godinama po celoj Srbiji. Traže je i oni koji nisu napustili zavičaj, i koji ne znaju za Jakovljevo, a što mi je čudno i omladina kad slavi 18. rođendan”, objašnjava Ljubiša Branković.

Po narodnom predanju iz Makedonije doseljena tri brata Jakov, Rajko i Krsta, formirali su zaseoke Jаkovljevo, Rajićevo i Krstićevo, a uz njih idu Papazikinci (ili Popazikinci), što čini Jаkovljevo. Od Vlasotinca se stiže do sela preko Donjeg Dejana i Zlatićeva makadamskim putem u dužini oko 18 km. Drugi put je oko 27 km dolinom Vlasine preko Svođa i Gornjeg Oraha, ali ni tu poslednjih 5 km od Tegošnice nije asfaltirano. Godine 2014. kroz Jakovljevo je asfaltiran put, ali još nije do sela od  Donjeg Dejana, kao ni od Tegošnice.

Na prvom popisu posle Drugog svetskog rata 1948. godine bilo je 990 stanovnika, na narednom 1953. zabeležen je rast  žitelja (1043), a već 1961. blagi pad (1030). Od 1971. do 1981. godine najviše se smanjio se broj ljudi (204), što je bilo posledica migracija ne samo u Vlasotince nego i dalje. Čitave familije su iseljene naročito iz Krstićeva, npr. u Majur kod Jagodine… Smanjenje stanovnika je nastavljeno do danas. Na poslednjem popisu 2011. godine bilo je ukupno 336 popisanih u svim zaseocima. Zaključno sa 31. decembrom 2020. samo u Jakovljevu živi 148 stanovnika.

Živi svedok krupnih promena u Jakovljevu je Borko (Bora) Stanojević, rođen 1939. u Papazikincima, koji se sredinom 70-ih godina 20. veka preselio u Vlasotince, ali i danas redovno odlazi u selo.

„Crkva  je napravljena sredinom 1930-ih, ali izbio je Drugi svetski rat i nikad nije osveštana, pa nismo ni imali popa, a posle u komunističko vreme niko više nije ni smeo da misli o tome. Išao sam kao dete u litije na Mitrovdan, dok to nije ukinuto. Pošto je stara škola u crkvištu, onda je crkveno zvono korišćeno kao školsko. Ja sam četiri razreda završio u selu, a dalje u Svođu. Bilo je tada puno učenika, jer mnogi su propustili školovanje zbog rata, pa smo svi zajedno išli sa onima prestarelim za školu. Ne znam tačno, ali otprilike Jakovljevo je imalo oko 100 učenika, Rajičevo do 80, Krstićevo 40 i mi Papazikinci 5-6. Sećam se jednog učitelja koji nije davao jedinice, ali je tražio ko ne zna nesto- da mu donose jaja. I tako posle nekog vremena kupi učitelj bicikl, a po selu se pričalo od „učeničkih“ jaja. Drugi učitelj, Moša Petković, mnogo je pomogao razvoju sela. Jedan je od organizatora gradnje hidrocentrale na Bovanštici, gde je bilo i vodenica, a mi smo učenici prenosili ciglu. Tako je Jakovljevo među prvim selima dobilo struju od ratne odštete naplaćene od Nemaca. U to vreme je građen i zadužni dom, a svaka kuća je morala da pošalje radnika određeni broj dana, mi smo to zvali kuluk“, započinje svoju priču deda Bora.

Borko Stanojević pamti i bugarsku okupaciju u Drugom svetskom ratu kada mu je otac bio odveden u bugarski logor u Dobrudži. U Jakovljevu su bili partizani, a nešto malo četnika je bilo u Rajićevu.

„U proleće 1943. crnotravski partizani su ubili dvojicu Bugara u Donjem Garu. Zbog toga je po kazni poslata bugarska vojska. Njima je put pokazao neki Svođanac, kome ne pamtim ime, ali on umesto u Gare dovede ih kod nas u Papazikince. Tako su vojnici počeli redom da pale kuće, nisu ni znali čije pale. Moja majka je istrčala u suzama da ih moli da nam ne pale kuću. Pokazala im je pismo od mog oca iz zarobljeništva kao dokaz da on nije mogao nikoga da napadne, jer je odveden u bugarski logor. Mada sam imao četiri godine, ja sam nešto pokušao da pomognem majci i sećam se kako me bugarski vojnik udario. Ipak, nisu nam zapalili kuću, a skoro sve su oko nas već gorele. Nekoliko kuća je zapaljeno i u Krstićevu, a onda su shvatili da su pogrešili selo i otišli u Donje Gare“, priseća se naš sagovornik događaja koji je u istoriji poznat kao Garska tragedija.

Što se tiče migracija, deda Bora govori da su njegovi stričevi napustili selo 2-3 godine posle rata. Oni su radili kao ciglari, a tada je falilo građevinski materijal za obnovu zemlje. Tako su se naselili u Orašac kod Aranđelovca, gde je i Bora neko vreme živeo kao momak.

Učiteljica Milka Stanojević je deset godina bila učiteljica u Jakovljevu i to baš u periodu kada se neznatno povećao broj učenika. Ona je i danas radnik OŠ „Vuk Karadžić“ u Tegošnici, gde Jakovljevci idu od 5. do 8. razreda i praktično sa učenicima iz Jezdina održavaju centralnu školu. Od 1970. godine Tegošnica se odvojila od Svođa kao samostalna osmogodišnja škola, koja danas ima isturena odeljenja u Jakovljevu, Jezdinama i Gornjem Orahu sa preko dvadeset učenika. Jakovljevo je dobilo novu školu 26. oktobra 1989. godine nakon katastrofalne poplave koja je zadesila opštinu Vlasotince 26. juna 1988.

„Kad sam počela da radim u Jakovljevu  1997. godine, bilo je 12 učenika, a  2003. broj se popeo na 17 učenika. Danas imamo tri učenika mlađeg uzrasta koji idu u Jakovljevo i jednog u Tegošnici. Sele se u Vlasotince ili tamo gde im zenama rade muževi. Imaju asfalt u selu, ali ne do sela. Lekar dolazi samo četvrtkom. Bilo je pokušaja da se bave stočarstvom, ali bez pomoći države- to je zamrlo. Deset godina sam pešaka išla oko 5 km od Tegošnice do Jakovljeva i zbog narušenog zdravlja sam morala da prekinem, pa sada radim u Gornjem Orahu. Pešačila sam strmim planinskim putem, gde ima smetova, često sam bila jedina uz starije učenike, koja je prošla ujutru, a nekad bi se desilo da vetar nanese novi sneg, pa da opet krčim put i kad se vraćam. Sve se to odrazilo na moje zdravlje. Kasnije je uveden prevoz za učenike i učiteljicu.  Zimi sam viđala i vukove, koji su znali da dođu i u centar sela, pa zato svaka kuća čuva psa.

Inače, dobri su klimatski uslovi za kupine, maline i jagode, koje se i sada gaje. Muškari se bave drvarenjem i građevinom. Veliki je problem puno neoženjenih momaka koji su zašli u godine. Devojke iz Jakovljeva se udaju dalje, a momci dovode žene sa strane, neke i iz Rumunije i Bugarske. Nažalost, mladi su se odselili, žive kao podsanari ili prave kuće tamo gde rade. Tako da je broj dece predškolskog uzrasta sve manji. To što je Jakovljevo pre desetak godina bilo čudo po broju dece, sada više nije“, primećuje učiteljica Milka Stanojević.

Rade Stojanović, vlasnik firme „Jakovljevo inženjering“ u Beogradu, najbolji je poznavalac problema savremenog Jakovljeva. U mladosti je bio potpredsednik omladine sela, a iako je napustio zavičaj, često obilazi rodbinu, a što je još važnije već 30 godina prati demografska kretanja u selu. Svakog 1. januara beleži koliko je umrlih, a koliko rođenih, koliko ugašenih domova…

„Jakovljevo se  razlikuje od drugih sela između Vlasotinca i Crne Trave, jer se još koliko-toliko bori. Mi smo bili jedino naselje u tom planinskom kraju, koje je imalo blagi porast dece krajem 90-ih i početkom 2000-ih godina. Više momaka se oženilo, pa se rodilo više beba i par novih kuća je napravljeno. To nije ni tada bio neki veliki skok, ali s obzirom na okolna mesta, koja su skoro totalno zamrla, izgledalo je da jeste. Međutim, kada se prati situacija u poslednjih 5 godina vidi se da je to vreme iz nas. Samo je 4 učenika od 1. do 4. razreda, a ima nekih godina kad se nije rodilo ni jedno dete i mnoge porodice sa malom decom se sele.

Gaje se danas maline i jagode, postoji ribnjak i tako dalje, ali nema više ljudskih kapaciteta kako bi se to podiglo na neki viši nivo i da od toga ima koristi šira zajednica. Poljoprivreda se ne isplati ili vrlo malo, pa i život na selu gubi smisao. Retkost je danas kad se vidi krava u selu. Sav novac donesu muškarci kao građevinci i praktično nema ekonomskih razloga za život na selu. Još ako se i žena zaposli u gradu, onda odoše čitave porodice. Početkom ove godine bilo je 66 praznih kuća i 46 „živih“ sa 148 stanovnika. Jakovljevo je nekad imalo zanatlije različtih profila, pa smo sve što nam treba završavali u selu, samo je doktor dolazio sa strane. Imali smo FK Udarnik, koji je imao solidne rezultate, organizovale su se igranke i slično, sve su to bile aktivnosti koje su zadržavale omladinu u selu“, objašnjava Rade Stojanović.

Kao što je rečeno delovi Jakovljeva su Krstićevo i Rajićevo sa kojim su povezani makadamskim putem. Krstićevo je na izdisaju- kako nam rekoše, tamo ima desetak staraca i već decenijema nemaju maloletno stanovništvo.

Iz Rajićeva je ove godine poslednji učenik završio 8. razred u OŠ „Dositej Obradović“ u Svođu. Rajićevo nikad nije imalo posebnu školu, pa su pre 20-ak godina njihovi učenici do 4. razreda išli u Jakovljevo, a kasnije u Svođe.

Godine 2012. Rajićevac Mita Krstić, koji radi u Holandiji, poklonio je pokretnu crkvu rodnom selu i to je bila vest i u nacionalnim medijima. Po kazivanju pomenutog muzičara Ljubiše Brankovića, koji živi u Vlasotincu, ali održava imanje u rodnom selu, trenutno 6 porodica obnavlja domaćinstva i planira povratak u Rajićevo.

„Mi smo 3,5 km udaljeni od Svođa putem koji nije asfaltiran, ali je dobar za automobile, a još početkom 90-ih nam je obećan asfalt. Poslednjih desetak godina nekoliko Rajićevaca ulaže u selo, svima je poznat Mita Krstić koji je kupio crkvu i dovezao ju je iz Niša. Na Svetu Trojicu kad nam je litije, svake godine se okupimo i napravimo veselje kod crkve. Predrag Nikolić iz Vlasotinca i pomenuti Mita Krstić zajedno grade ribnjak. Zoran Mitrović, koji radi u Švajcarskoj,  planira da pravi savremenu destileriju za proizvodnju rakije. Nekoliko porodica ima zasada malina i jagode, tako da ima nekih pomaka na bolje“, završava Ljubiša Branković.

Najstariji zapisi o Jakovljevu

Jakovljevo se prvi put pominje u turskim tefterima 1516. godine kao selo Jakovci sa 8 kuća i 3 neoženjenih, a 1536. godine 7 kuća i 5 neoženjenih. U tursko doba se koristio i naziv za stanovnike Karadačani, od Karadag što u prevodu sa turskog jezika znači crna gora ili planina. Podaci o Jakovljevu se mogu naći u istorijskoj literaturi u okviru sela Gornji Orah ili samo Orah, kako se ranije pisalo, jer je to bilo derbendžijsko naselje sa hanom, gde je kontrolisan prolaz za kravane. Za vreme Niške bune 1841. i selo Orah je bilo zapaljeno sa drugim vlasotinačkim naseljima, ali se ne pominje Jakovljevo. Po oslobođenju od Turaka (1878) formirana je Oraška opština kojoj su pripadala naselja: Aleksine, Pržojne, Lukačevo, Jezdine, Ćuove i Vrelo (danas opština Babušnica), a na levoj obali Vlasine:  Jakovljevo, Krstićevo i Rajićevo. Kasnije se formirala Tegošnička opština kojoj je pripadalo Jakovljevo. Godine 1908. pomenuta sela istražio je Rista T. Nikolić koji je 1912. objavio knjigu „Krajište i Vlasina“. On primećuje da svi delovi Oraha nikad nisu bili na jednom mestu nego su od postanka posebne mahale, koje su se zbog potrebe državne administracije vodile kao isto selo. Nikolić je zabeležio predanje da „su Rajićevi, Krstićevi, Jakovljevi, Aleksini i Pržojini bili na jednom mestu, s desne strane Vlasine, gde su njive Nikoličinica, Barica i Barin Del“. Zbog čume (kuge) tih prvih 5-6 kuća se raselilo, a na starom groblju kasnije su sahranjivani samo Pržojini. Zanimljivo da Nikolić nije zabeležio predanje o tri brata iz Makedonije (Jakov, Krsta i Rajko) kao osnivačima Jakovljeva, Krstićeva i Rajićeva. Na celom području Krajišta i Vlasine zabeležena su predanja kako su stanovnici potomci latinskih žena, čiji su muževi izginuli u ratovima, sa kojima su se oženili muževi slovenskog porekla. Analiza toponima pokazuje da ima dosta naziva vlaškog porekla, pa je sigurno bilo izvesnog mešanja vlaškog i srpskog stanovništva.

Nikolić je ispitao sve familije odakle su doseljene i za mnoge nije saznao poreklo, a za one koje jeste, to su uglavnom susedna sela, najviše iz crnotravskog i znepoljskog  kraja. Naseljavanje je završeno u turskom periodu i potom su se uvećavali „podelbinom“, tj. nakon podele imanja familija sa više muških naslednika. Pre sto godina stanovnici Oraha nisu se selili kao  Crnotravci i Vlasinci, a zabeležena je jedna izreka o tome: „Kuj se kude rodil, tuj mu Misir“. Neki starac Jakovljevac je rekao Risti Nikoliću: „Iz nas baš nema (da se ko iseljava), iz Jakovljevih ič, ič, kao da smo ovrteni, opredeni“. Pričali su da su samo dve porodice otišle iz sela u „arnatluk“ i da su tamo izumrle („prekarale se“). Misli se na područje Lebana i Prokuplja, gde su posle oslobođenja od Turaka iseljeni Arnauti, a naseljeni Crnotravci, Vlasinci, Crnogorci…

Pored stočarstva u tursko vreme bilo je razvijeno rudarstvao o čemu svedoči lokalitet Vignjište, gde je bila kovačnica. Jakovljevci su dobri majstori („ćeramidžije“) zato su im sve kuće ćeramidne, osim pomoćnih slamenih zgrada i nekoliko ciganskih kuća. Početkom  20. veka, po Nikolićevim istraživanjima, bilo je preko 80 kuća:  Jakovljevo (48), Krstićevo (15) i Rajićevo (19). Odmah po oslobođenju od Turaka na celom području Oraha nije zabeležen nijedan pismen stanovnik. Škole u Gornjem Orahu i Jakovljevu otvorio je Sreten Dinić, školski nadzornik iz Leskovca, posle Prvog svetskog rata. Ranije su se muškarci opismenjavali samo u vojsci, a žene nisu nigde. To je sinteza dostupnih podataka o Jakovljevu u literaturi do 20-ih godina prošlog veka.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Odlican clanak, yreba sto vise ovakih da se sazna o poreklu i istoriji kraja.
    Izucavajuci malo o ovim krajevima, mislim da su raniji stanovnici, navedeni ovde kao „Karadačani“ upravo KaraKačani, to jeste Asani, srodni Cincarima ili Grcki Vlasi. A posto vidim da se pominje migracija iz Makedonije, nebi me zacudilo.
    Pozdrav

  • Kao učiteljica počela sam da radim u Jakovljevo 2006.godine. Punih 13 godina sam putovala iz Leskovca, menjala prevoze i pored pešačenja od Tegošnice do Jakovljeva i raznih teškoća taj period ću pamtiti kao jedno divno iskustvo, najlepši u mom životu. Zahvaljujem se ovim putem svim meštanima sela na lepim uspomenama i podršci u teškim trenucima koje sam imala a bili su uz mene, zahvaljujem se i deci na njihovom zalaganju da nauče, da budu dobri i pošteni ljudi. Veliko hvala i svako dobro. Pozdrav od njihove učiteljice

vaš komentar