Vlasotinačko selo omiljeno među Leskovčanima: KUPALIŠTE KAO KUŠADASI (video)

Na sedam kilometra od Vlasotinca na regionalnom putu za Pirot i Vlasinsko jezero nalazi se selo Kruševica. Selo je poznato po kupalištu i ribljem restoranu, koji posećuju gosti iz Srbije i Bugarske. Mada je mnogo meštana napustilo Kruševicu, a i oni što su ostali žale se na lošu struju i puteve kroz selo, ipak ima nekoliko novih poljoprivrednih gazdinstava koja mogu biti dobar primer drugima.  

Po nekima Vlasina je najbolja za kupanje kod Kruševice, a to je omiljeno kupalište mnogih Leskovčana. Kada smo početkom avgusta bili tamo, zatekili smo i grupu Leksovčana od kojih je jedan bio baš raspoložen za razgovor, ali ne i za slikanje. Reč je o jednom gospodinu koji ima nešto više od  50 godina i kako reče preko 30 godina dolazi na isto mesto da se kupa.

„Dečko, ovo nije Kruševica, ovo ti je Krušadasi! Ovo smo mi Leskovčani osvojili od vas Vlasotinčana, tako da zapišeš za JuGmediu“, kroz ovu šalu je rečena istina da Kruševica ima potencijal za razvoj seoskog turizma.

U turskim tefterima iz 1516. godine prvi put se pominje selo Kruševica, koje se nalazi na obroncima istoimene planine. Reč  je o derbendžijskom selu, koje je imalo  51 obično domaćinstvo, 2 udovička i 8 neoženjenih, dvadeset godina kasnije broj kuća se prepolovio na 26 i 12 neoženjenih, a u osmoj deceniji istog veka bilo je 46 kuća i 7 neoženjenih.

Kako je istražio Jovan Trifunoski, današnji najstariji rodovi doseljeni su pre 1810. godine. Najstariji seoski rod je Ljubićovci, nazvani po osnivaču sela Ljubi, koji je došao sa Ovčijeg polja u istočnom delu Povardarja. Većina familija doseljena je iz crnotravskog kraja za vreme Turaka. Mahala Selište je bila prva nastanjena, a kasnije se stanovništvo spuštalo prema Vlasini. Na desnoj obali Vlasine nalaze se Velika i Mala Kruševica, a pred kraj turske vladavine naselili su i levu obalu kod sadašnjeg sela Ravni Del, gde su ranije bili samo stanovi za stoku. Stari put do Svođa vodio je sredinom atara sela Crnatova i Kruševice. Novi put dolinom Vlasine je probijen kad je Midhat paša upravljao Niškim pašalukom između 1860. i 1864. godine. Narodno predanje govori da je taj put nastao posle odlaska Turaka, ali istoričari znaju da je to bilo desetak godina pre oslobođenja.

Istorija

Kruševičani su učestvovali u bunama i ratovima za oslobođenje od Turaka. Među vlasotinačkim selima koja je „оdmetnuo“ Ilija Strelja Petrović u Prvom srpskom ustanku 1807. pominje se Kruševica. Posle propasti Niške bune 1841. godine, odnosno Bojadžijske pljačke kako se kaže u Vlasotincu, u popisu popaljenih i razorenih sela su (Velika) Kruševica i Mala Kruševica.   Radenko Janković, predsednik Kruševičke opštine, jedan od potpisnika Izjave Vlasotinčana u „Srpskim novinama“ (12. aprila 1878), kojom su tražili da ne budu deo Bugraske nego Srbije.

Na prvom popisu posle oslobođenja 1879. Kruševica ima 1206 stanovnika, a na narednom 1884. godine 1140. Tada je selo sa 16 pismenih bilo treće u Vlasotinačkom srezu, odmah posle Vlasotinca i Šišave. Ako anliziramo područje današnje opštine Vlasotince, vidimo da su od Kruševice bila brojnija samo sela Dejan i Donje Gare. Kruševičku opštinu činila su sela: Kruševica, Crna Bara, Crnatovo, Boljare i jedno vreme Brezovica. Najviše stanovnika bilo je u Kruševici 1953. godine 1555, a na svim narednim popisima broj se smanjuje zaključno sa 2011. kada je bilo 379 meštana.

U Kruševici je tridesetih i četrdesetih godina 19. veka osnovana Crkva sabora svetog arhangela Gavrila, čiju je prošlost istražio veroučitelj Dragan Vidosavljević, koji je u jednom Osmoglasniku, izdatom u Carigradu 1843. godine, našao na spisku pretplatnika i crkvu u Kruševici. Crkveni trem je dograđen sakupljnjem priloga 1884. godine, a zauzimanjem sveštenika Onufrija Popovića i Đorđa Petrovića Crnobarca, predsednika Kruševičke opštine. Već naredne godine crkva je dobila i zvono, u vreme kralja Milana Obrenovića, a desetak godina kasnije hram je oslikan. U Prvom svetskom ratu Bugari su ubili paroha crkve u Kruševici Dimitrija Zdravkovića, kao i već pomenutog Onufrija Popovića. Crkva je služila za dve parohije: Kruševička (Velika Kruševica, Crnatovo, Boljare, Crna Bara) i Dejanska (Dejan, Ravni Del i Mala Kruševica). Kruševačka parohija je 1924. godine imala 2278 duša, a Dejanska 1882 duša. U Drugom svetskom ratu iz Bugarske su dovedeni sveštenici Stevan Nikiforov i Stefan Ljubenov. Posle rata crkva je decenijama bila zapuštena i tek je pre nekoliko godina  delimično obnovljena.

Za crkvu u Kruševici je vezan početak školstva, a kao pouzdana godina može se uzeti 1873. Mada se u jednom izvoru pominje 1858. godina, ali s obzirom da u tom „dokumentu“ ima mnogo porešnih podataka, s pravom možemo postaviti pitanje koliko je verodostojan. Prvi svetovni učitelj bio je Jovan Bivolarević od 1879. do 1886. godine, a posle je skoro svake godine dolazio novi učitelj i do Prvog svetskog rata promenilo se 13 učitelja. Između dva svetska rata otvorena su izdvojena odeljena u Crnoj Bari (1926), Crnatovu (1929)  i Boljaru (1930).  Što se tiče same škole u Kruševici, u međuratnom priodu u njoj je radio učitelj Aleksandar Nagorni iz Rusije, čiji su sinovi ostavili neizbrisiv trag u medicini i likovnoj umetnosti Srbije.

Selo je u Drugom svetskom ratu pripalo bugarskoj okupacionoj zoni, a u samoj školi bio je stacioniran bugarski štab i granična četa. Školska arhiva je uništena, a delimično je oštećena školska zgrada. Posle rata otvara se izdvojeno odeljenje u Ravnom Delu (1948), a pre pedesetak godina iz škole u Svođu izdvojeno je odeljenje u Donjem Dejanu i pripojeno je školi u Kruševici. Tih godina pored učenika koji su išli u redovnu školu, organizovane su večernje škole za opismenjavanje odraslih.

U školskoj  2021/22. godini Osnovna škola „Karađorđe Petrović“ u Kruševici, sa tri izdvojena odeljenja u Boljaru, Donjem Dejanu i Ravnom Delu, ima ukupno 54 učenika. U Boljaru ima 21 učenik, u Ravnom Delu 4 učenika i u Donjem Dejanu 3 učenika romske nacionalnosti. Pošto je Boljare više prigradsko naselje nego selo, nije čudno da tu ima najviše dece. Međutim, iznenađuje da u samoj Kruševici ima tek 2 učenika od 1. do 4. razreda i jednog u predškolskom, što je manje od isturenih odeljenja u Ravnom Delu i Donjem Dejanu, koja su udaljenija od Vlasotinca, pa samim tim i sa lošijim uslovima za život.

O situaciji u Kruševici za vreme Drugog svetskoga rata pitali smo istoričara Danijela Radenkovića, čiji je navrdeda Radenko Janković bio prvi predsednik Kruševičke opštine posle odlaska Turaka.

„Za vreme Drugog svetskog rata Kruševica je anektirana od strane Bugarske. U Kruševici je bio bugarski pogranični odred. Okupacioni vojnici su uglavnom bili iz Varadarske Makedonije. Zbog bugarskog štaba i odmazde Bugara za vreme Prvog svetskog rata u Kruševici pokret otpora nije bio moguć, jer su ljudi u tim teškim vremenima težili da sačuvaju živu glavu. Pojedinci u Kruševici bili su pripadnici četnika Koste Pećanaca, čiji je pokret sarađivao sa okupatorom (Kosta Pećanac je zbog saradnje sa Nemcima streljan 1944. po naređenju Draže Mihailovića). Partizani dolaze u Kruševicu na jesen 1944. od tada je počela mobilizacija za  Sremski front. Partizanima su se u oslobođenju naših krajeva priključili Bugari sa novim oficirima posle kapitulacije Bugarske“, objašnjava Danijel Radenković, profesor istorije iz Kruševice.

Danijelov otac Aleksandar, koji je takođe istoričar, godinama je radio u Gornejm Milanovcu, ali se ipak vratio u rodno selo. Radenkovići su jedna od retkih porodica koja nije trajno napustila zavičaj.

„Posle Drugog svetskog rata Kruševica je izgubila kao i mnoga mesta status opštine, a nije dobila mesnu kancelariju, čak je zadruga iz Kruševice prebačena u Boljare. Selo je imalo problem putne infrastrukture i struje, koji je kasnije delimično rešen. I to je dobrim delom uticalo na masovnu migraciju Kruševičana u Vlasotince od sedamdesetih godina prošlog veka. U početku su to bili radnici koji su radili u fabrikama. Migraciju stanovništva iz Kruševice, kao i u drugim selima na putu za Crnu Travu, uzrokovala je namerna ili nenamerna nemarnost opštine, jer radnici nisu imali autobusku vezu kojom bi se vraćali iz druge smene sa posla i išli u treću smenu na posao. Zbog toga je selo sa 1500 glasača nekad spalo na 200 danas“, ističe Radenković.

Kod „Ćirimidžije“ najbolje vino i riba

Ko je bar jednom bio u Kruševici, sigurno zna za restoran „Kod ćirimidžije“ (tačnije „Kod ćirimidžiju“ kako kažu meštani), koji je danas, iskreno govoreći, poznatiji u Srbiji i od samog sela u kome se nalazi. To je mali restoran u kojem se može jesti odlična riba i popiti kvalitetno vino. Vlasnik Dejan Milutinović nije želeo da otkriva identitet poznatih gostiju koji često dolaze u restoran, ali smo se sami uverili dok smo vodili razgovor da je došao jedan muzičar čija popularnost prevazilazi okvire Balkana. Iz priče sa redovnim gostima saznali smo da su mnogi muzičari, političari i bivši sportisti posetioci restorana. Zaista leti ne možete proći, a da na parkingu nema bar jednog vozila niških, beogradskih ili novosadskih registarskih tablica. Pored ovo ugostiteljskog objekta otvoren je i drugi, gde se izdaju sobe za noćenje.

„Kafanu je otvorio moj otac Dragan Milutinović još 1981. tako da već punih 40 godina postojimo. Tada smo bili treća kafana u selu, a danas smo jedini. Negde 1987. ili 1988. godine rešili smo da ne budemo više obična seoska kafana i postali smo riblji restoran. Iako je iz sela većina ljudi otišla, mi ostajemo i borimo se“, rekao je skromno Milutinović.

Milan Blagojević Ban je izdanak jedne od najbogatijih porodica u Kruševici još pre Drugog svetskog rata. Njegov pradeda Stojadin bio je vlasnik ciglane u Hrvatskoj. Još se prepričava anegdota kako je Milanov deda dobio nadimak Ban, koji se prenosi sa generacije na generaciju skoro 100 godina. Priča se desila u vreme Kraljevine Jugoslavije kada je ona bila podeljena na banovine.

„Između dva svetska rata moj prededa je bio jedan od uglednijih ljudi u selu. Zato su ga često zvali kad treba da se reši neki spor. I tako dođe do rasprave između dva seljaka, a mog pradedu pozovu da presudi. On je presudio kako je mislio da treba, ali jedan je bio nezdovoljan odlukom i pobunio se. Pradeda Stojadin mu na to odgovori: „Šta ima ti da se buniš, to što sam ti ja kažem je kao da je odlučio ban“. I tako ostade nam nadimak sve od današnjih dana“, ispričao nam je praunuk Stojadina Bana.

I taj „pravnički gen“ kao da je čekao pravi momenat da se ispolji. Stojadinov sin, Vitomir –Vita Ban, bio je učitelj i jedan od osnivačka Kulturnog centra Vlasotince, ali njegov sin Nebojša je postao diplomirani pravnik i kasnije sudija. Danas su Nebojšini sinovi Dragan i Milan takođe stekli diplome pravnog fakulteta.

Porodica se odavno preselila u Vlasotince, ali Milan obnavlja domaćinstvo u Kruševici. On je poznat po rakiji „Banova tajna“ koja је osvaja brojne nagrade na sajmovima u Srbiji.

Rakija s odličjima

„Rešio sam da pravim kvalitetnu rakiju i vino kao što su pravili moj pradeda i deda. Još radim sa malim količinama, ali pripremam nove zasade šljiva, pa će biti i više rakije. Pošto sam dobio nekoliko priznanja za kvalitet, recimo na Novosadskom sajmu, onda u Pančevu, Žitištu i tako dalje, očigledno da „Banova tajna“ vredi“, objasnio je Milan Ban, koji nam je pomenuo da se u selu i poštar Bojan Todorović bavi proizvodnjom dobre rakije.

Branko Radmanović već 17 godina ima svoju farma sa 120 koza i nadaleko je poznat naročito po proizvodnji sira sa lekovitim biljem, koji se može naći u restoranima i van Vlasotinca.

„Krenuo sam da gajim koze u Velikom Bonjincu sa još jednim ortakom još pre 17 godina. Posle  godinu dana prešao u Kruševicu jer mi je ovde imanje ustupio prijatelj Neša Ban. Danas imam svoju zemlju sa razrađenim poslom. Najpoznatiji sam po kozjem siru sa lekovitim biljem, ali prodajem i mleko i surutku. Planiram da se bavim i etno-turizmom, pa pripremam  objekat za smeštaj gostiju. Problema ima puno i različiti su. Danas sve radim sam i ne mogu da povećam proizvodnju, iako ima potražnje, jer niko neće da radi ovaj posao. Nekad sam imao radnice, ali mladi ljudi ovo neće ni da uče ni da rade. Onda često nestaje struja, sam moram da rešavam snabdevanje vodom, zatim ne održava se 700 metara državnog puta i sve su to dodatni troškovi.  Najviše me vezuje da se ovim bavim, što volim ovaj posao, onda  stalno sam u prirodi, imam svoj mir  i sam sam sebi gazda“, objašnjava Branko Radmanović.

Obovna dedovine

Vladica Stojadinović, mladi profesor geografije iz Vlasotinca, obnovio je dedovinu i zasadio američku visokožbunastu borovnicu na pola hektara i prvi je u Kruševici koji se bavi ovim poslom.

„Zasadio sam 1100 sadnica američke visokožbunaste borovnice na pola hektara, a još toliko imam zasada pod šljivom. Prodajem svežu borovnicu u okolini Smedereva, a posle se ona izvozi u Zapadnu Evropu i Rusiju. Najveći je problem što se uloženi novac vraća posle 4-5 godina, tako da se ne može računati na brzu zaradu. Stručnjaci kažu da je naša borovnica sa juga Srbije veoma kvalitetna, pa ima potencijala da se i drugi bave ovim poslom,  jedan je posle mene već krenuo. Potrebno je sistemski pomoći početnicima da bi bilo više proizvođača“, kaže nam Vladica Stojadinović.

Kao što smo videli, za Kruševicu ima nade da koliko-toliko oživi. Naši sagovornici su sve postigli bez ikakve pomoći sa strane. Ako bi im pomogla država i opština, sigurno bi još neko sledio njihov primer.

Pratite JuGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Bravo Sale, odličan tekst.

  • Pa preskočen je jedan deo i to septembar 1944.Najverovatnije je četnički odred iz Vlasotinca oslobodio ovo selo.Bugari su još avgusta napustili ove predele i tek se mesec dana kasnije vraćaju.Nisam siguran za ovo selo ali su Vlasotince sigurno oslobodili pošto ima podataka o zarobljenim Nemcima od strane četnika iz Vlasotinca.
    Posle bombardovanja Leskovca na osnovu naloga ratnog zločinca koče popovica dolaze partizani u ove predele, prvo su morali da pobiju stanovnike grada Leskovca, da zastraše stanovništvo okolnih sela, pa da udju na teritoriju Jablanickog okruga,
    Onda su krenuli sa streljanjem, ostalo sve znate, živeli smo pod komunizmom i Srbijom su vladali komunisti mahom iz ndh koji su skinuli crne košulje i stavili petokrake, i počeli da kolju srpske rodoljube i tako 50. godina….
    Zanimljiva priča, gde se nalaze te depeše o ovom i drugim krajevima Leskovca i okoline?

vaš komentar