LESKOVAC – One su moja deca, neizmerno ih volim i više ne bih mogla da zamislim svoj život bez njih, priča za Jugmediu Branislava Kostić, koja je juče dobila oktobarsku nagradu grada Leskovca za svoj humanitarni rad.

Kostićeva ne priča o emocijama prema svojoj deci, koja su inače porasla završila fakultete i doktorirala i osamostalila se,  već o dvema odraslim osobama sa daunovim sindromom, čiji je hranitelj. Obe su kod nje stigle iz Doma u Kulinama u psihičkoj i fizičkoj zapuštenosti, o čemu Branislava izbegava da govori jer joj se istog momenta sliju suze niz obraze.

„Dok sam išla na obuku za hranitelja, slušala druge porodice kako ultimativno govore da ne žele decu čak ni sa fizičkim smetnjama, javili su se inat i bes, pa sam narednih 5 godina vodila bitku da dobijem dete sa posebnim potrebama. Situaciju je otežavala i to što sam razvedena, ali kada sam zapretila tužbom, službe su omekšale“, priča ova hrabra i plemenita Leskovčanka.

Prva je u njen stan od 42 kvadrata u naselju Suva Reka, udobno i sa ukusom namešten, stigla Bojana iz Berana (20), decembra 2011. godine, rođena u Berlinu. Bojana je nema, ali je njena hraniteljka odlično razume.

„Ušla sam u nepoznato, ali, brzo sam savladala strah. Sećam se nejne radosti kada je videla sneg na ulici i njenog straha od ljudi. Centri za socijalni rad u Beogradu u Leskovcu, kao i Humanitarna organizacija „Dečje srce“ – su bili veoma zadovoljni pa su mi pre godinu i po dana ponudli na starateljstvo i Snežanu (42), koja govori, ali teško poima realnost oko sebe. Teško se uklapala. Provela sam mnoge besane noći, smišljala metode kako da je prilagodim, kako da obuzdam njen bes, njen strah, nepoverenje… Uspela sam i danas živimo u harmoničnom domu„, objašnjava, dok Bojana igra igrice na kompjuteru, a Snežana veze.

Branislava Kostić je službenica u JP Toplana. Devojke su preko dana u Dnevnom boravku Duga, a ostatak ova žena svaki trenutak posvećuje svojim štićenicama.

„Mogla sam da imam život kakav sam htela jer sam materijalno obezbeđena, ali sam se osećala beskorisnom. I danas neki prijatelji misle da ja izigravam neku žrtvu, ne znajući kolika je sreća u davanju. Ne obazirem se na zajedljive komentare, ali isto tako pokušavam da naviknem prijatelje da su one sastavni deo mog života. Ne odvajamo se, šetamo, gledamo tv, igramo, pevamo, a letos smo bile na moru. Vodim ih sa sobom svuda. Ne dozvoljavam da ih posmatraju kao nešto što je različito jer one su ljudska bića, one su za mene normalne, divne i osećajne“.

Devojke je pažljivo slušaju. U jednom momentu Snežana odlaže svoj vez i prilazu „svojoj lutki“.

„Lepa si, mnogo si lepa lutko moja, ja te mnogo volim“, tepa Branislavi. Bojana gasi kompjuter. Prilazi bez reči i svojoj hraniteljki popravlja frizuru, ljubi je.

No, uvek nešto kvari sreću, ovoga puta strah Branislave, iskonski strah koji svaki čovek nosi negde u dubini svog bića.

„Poslednjih meseci imam strah od bolesti. Zdrava sam, hvala bogu, ali razmišljam šta će se s njima desiti ako se ne daj bože razbolim, ako mi se nešto desi. Zar da se opet vrate u Kuline? To ne bih podnela. Posebno ne znam šta bi moja Bojana bez mene jer nju niko ne razume, samo ja. Razmišljam da ih usvojim, ali kažu mi da sam stara jer imama 55 godina. Međutim mene ta ideja ne napušta„, priča dok joj suze svetlucaju u očima.

Muči je još nešto, prevoz do prijatelja, do centra grada, duža putovanja.

„One imaju posebne potrebe i nisu u stanju da bez zastoja izdrže duži put. Razmišljam o kupovini automobila, no ne stižem. Iak su moja primanja skromna, a za njih je potreban automobil koji neće da se kvari na svakom ćošku„, objašnjava.

Oktobarska nagrada od 100.000 dinara  je čini veoma ponosnom.

„To je znak da se nešto menja, da neko ume da vrednuje veliki trud i rad i veliku ljubav prema napuštenom decom. Na taj način se podstiču druge porodice da prihvate decu sa posebnim potrebama„,  mišljenja je Branislava Kostić, humanitarka, jedina u Srbiji koja se u isto vreme stara o dve osobe sa daunovim sindromom.

Milica Ivanović

Blic; Jugmedia