O Aleksandru Stankoviću iz Grdelice, brigadnom genralu Vojske Srbije i Kraljevine Jugoslavije, koji je tri puta ranjavan u Prvom svetskom ratu, imao 12 najvećih domaćih i pet stranih odlikovanja za hrabrost i bio pobratim sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, šturi podaci danas se mogu naći samo na Vikipediji.

Ovaj heroj i sin prvog predsednika opštine Grdelice u svom rodnom kraju nema ni spomen ploču, a njegova dela žive samo još u sećanjima bočnih potomaka jer Aleksandar Stanković i njegova supruga Katarina iz čuvene porodice Đorđa Hadži-Antića iz Vranja nisu imali dece.

“Moj deda general Aleksandar Stanković”, naslov podeljenog posta na jednoj od posećenijih stranica u Leskovcu. Post podelila Dragana Kostić iz Niša, profesor muzike odnedavno u penziji.

“General Aleksandar Stanković i njegova supruga imali su jednog dečaka, ali je on umro, pa su do kraja života ostali sami. Imao je, međutim, dva rođena brata, Todora i Gavrila koje je mnogo voleo kao i članove njihovih mnogoljudnih porodica”, priča za Jugmediu potomkinja slavnog genrala koji se školovao u Leskovcu, Nišu i Vranju, ali i u Berlinu.

Dragana Kostić je unuka Gavrlila Stankovića iz Grdelice kod Leskovca. Njeno znanje o pretku koji je ratovao u dva balkanska rata, a u Prvom velikom ratu ranjen na Ceru, gde je učestvovao u izradi strategije za istorijsku pobedu nad Austrijancima, zatim u Kolubarskoj bici i najteže kod sela Kara Sinana, su veoma skromna.

“Potomci njegove braće nisu posle Drugog rata bili rado viđeni iako veoma obrazovani. Naprotiv, jedva bi se zapošljavali, gledano je na njih sa podozrenjem. Smetala im je slava generala, a general se u Drugom svetskom ratu nije bavio politikom i odbio je da učestvuje u izbegličkoj vladi”, priča.

 Srpski general iz Grdelice pobratim kraljevske porodice

Ipak, ono čega se seća jesu neki detalji iz vrlo retkih priča oca Miodraga, Gavrilovog sina i majke Vere iz porodice Đelić iz Vlasotinca.

“Pri kraju svoje dugačke vojničke karijere on je bio komandat kraljeve garde i živeo na dvoru svog pobratima kralja Aleksandra, čiju je suprugu tokom istog rata spasao u Ruminiji u opštem metežu. To se pričalo u porodici, o tome piše i u Vikipediji”.

No, njen deda general Aleksandar Stanković nije ostavio zapise iza sebe, nisu beležila ni njegova braća i bratanci.

“Majka i ja smo u jednoj staroj fioci u Grdelici pronašle neke poruke-pisma na papiru sličnom kartonu, sa žigom, koje je general upućivao mom dedi. Kratka i uvek započinjala sa: “Moj mili brate”, priseća se.

Cela familija i danas žali što su se pogubile Aleksandrove fotografije na konju, sa kraljem i kraljicom i još mnoge druge.

“Posle rata su morali i slike da kriju”, veli.

Još joj teže pada što nema njegovih odlikovanja, ukupno 17.

“Sve je iz njihovog stana u Beogradu odnela rodbina supruge mog dede. Ko zna gde su. Da ih imamo, mogli bismo da razmišljamo o spomen kući u Grdelici”.

Kuća u kojoj se rodio genral Aleksandar Stanković 1879.godine na putu ka selu Grdelica još uvek stoji, ali u njoj niko ne živi. Još dok je bio živ i dolazio kod svoje braće u ovu malu, tada tekstilnu, varoš u  istom dvorištu sazidana je druga, veća, jer Stankovići su bili bogati, još je na istom mestu i u njoj žive Todorovi potomci.

“Kada je deda Aleksandar dolazio u Grdelicu to je bilo opšte slavlje. Danima se spremalo i čistilo jer on je bio čovek koji je voleo ukusnu hranu, a s druge strane veoma pedantan. Bio je i nestašan, pa je znao da pobegne sa dvora i dođe u Grdelicu na dva tri dana, odakle bi po njega dolazio njegov ađutant s porukom da je kralj ljut”.

Dragana Kostić se seća još i priče svog oca o tome da je jednom kao dečak sa svojim ocem posetio genarala na kraljevom dvoru i da mu je raskoš ostala dugo u sećanju. “Tada je, na primer, prvi put video kupatilo i wc šolju”.

A Dragana je kao mala posetila stan u kome je Aleksandar umro 2. maja 1948. godine, stan odmah iza Skupštine Srbije.

“Tada je bila još živa njegova udovica. Taj stan dobili su kada je on otišao u penziju i sa Dvora se prselili u njega. Znam da je bio lepo opremljen, ali se drugog ne sećam”, kaže.

Grdelica varoš, mesto koje propada i mesto koje je sada samo Mesna zajednica grada Leskovca, nema tako velike heroje kao što je imala i ima brigradnog generala Aleksandra Stankovića. Komunistički revolucionari su učinili sve kako bi obrisali tragove onoga što je bilo pre njih, ali sećanja koja se prenose s kolena na koleno nisu mogli.

Mi smo razgovarli samo sa jednim potomkom slavnog ratnika, no, postoje oni stariji od nje koji možda više znaju.

Postoji jedna kuća u Grdeilici u kojoj i danas žive njegovi rođaci. Na toj kući nema ni spomen ploče, a kamoli spomenika u centru koji ovaj velikan zaslužuje.

A porodica Stanković je danas velika. Potomci generala Aleksandra Stankovića iz Grdelice kod Leskovca su univerzitestki profesori, lekari, muzičari…