Često pomislim da mogu uraditi sve što poželim, ako se zaista potrudim. Često me ta misao povede raznim izazovima. Shvatio sam da nisam svemoguć, ali sam otkrio i da se trud uvek isplati. Nekada nisam isplaćen u apoenima koje sam planirao da dobijem, ali nešto upotrebljivo, nešto što kasnije iskoristim, uvek dođe.

Vremenom sam naučio i da takve “zarade” pretvaram u zadovoljstva. U današnjem svetu, materijalne stvari su na vrhu piramide usrećivanja ljudi. Naravno da nisam imun i na one stvari “money can buy”, ipak, znam da od njih nema trajne dobiti.

Kada vam se u nekom trenutku života popravi materijalna situacija, može se reći da uz nju ide i stepen sreće naviše. To je samo u početku, dok ne ispucate mogućnosti svog standarda. Kada odradimo sve, onoliko koliko možemo da se pružimo, stepen sreće kreće silaznom putanjom. Da bi to sprečili i imali kvalitetniji život, moramo naći druge vidove zadovoljstva.

Kultura je jedan od najstabilnijih izvora sreće. Kada sam bio mlađi jedine grane kulure koje sam ozbiljno upražnjavao bile su sport, časopisi i strani jezik. Mislim, pisao sam i tada, crtao, probao što šta drugo, ali samo kada se moralo. Radio-klub, časovi muzičkog, “Abrašević”… Roditelji su me gurali , a ja nisam imao preveliku želju da se upuštam u druge avanture.

Mnogi će reći da sport ne spada u kulturu. Ako bi u prvi plan stavili samo nadmetanje, to bi svakako bila tačna konstatacija. Sport je, moramo reći, mnogo više od samog nadmetanja i u njegovom sastavu ima puno kulture. Borba, protiv protivnika ili rezultata, može se uprediti sa stavljanjem Gojine slike pored Rembrantove. Oblikovanje i gradnja forme u sportu je proces sličan stvaranju jednog umetničkog dela. Profesionalizam je, sa druge strane, doneo u sport beskompromisnu borbu, borbu gde mora da se pobedi i bacio ga na samu marginu kulturnih dešavanja. Profesionalizam ima uranijumski efekat, nešto gde bi mogli da dobijete veliko zadovoljstvo u veoma kratkom vremenu, ali i nešto gde bi to zadovoljstvo moglo u potpunosti da izostane. Ukomponovano u ovaj tekst, to je tek prvi stepenik.

Što se stranog jezika tiče, u pitanju je engleski i motiv da ga naučim nije bio nimalo plemenit, niti satkan od neke vizije. Sve što sam hteo je da razumem  crtane i igrane filmove bez prevoda, emitovane na satelitskim programima. Međutim, dobit koju sam stekao tokom života od poznavanja tog jezika, bila je i materijalne prirode, bila je i u vidu poznanstava, pregršt znanja i ne može se uporediti ni sa čim drugim.  To je sada trajno, jedan silos pun zadovoljstva, za kojim možete da posegnete u bilo kom trenutku. U međuvremenu sam naučio po nekoliko desetina reči i od italijanskog, grčkog i nemačkog jezika. Nedovoljno za bilo kakvu smislenu konverzaciju, ali ne mislim da stanem na tome. Razgovori preko internet prevodioca su sve samo ne razgovori. Dva robota bi se bolje razumela.

“Politikin zabavnik” i rubrika “Verovali ili ne”, vrhunsko zadovoljstvo koje sam malo kasnije mogao da dodirnem samo preko Tirketovih kolumni. “NIN“ sam počeo da čitam još u osnovnoj školi, baš kao i “Zvezdinu reviju“ . Uglavnom, “zabavnik“ je uredno dolazio na moj sto preko roditelja, dok sam za druga dva časopisa morao da se snalazim kako znam i umem. Nije postojalo razumevanje da oni mogu doprineti napretku deteta na poučan način.

Knjigu namerno nisam spomenuo jer, iako bih hteo da se pohvalim kako sam načitan čovek, sve je to kasno krenulo. Prvi pravi dodir sam imao sa “Malim princom“ i još desetak knjiga slične kategorije koje su se koristile kao lektire u početnim razredima školovanja. Bilo mi je slatko, izgustirao sam i stao. Sušni period je trajao sve do srednje škole gde me je privukla Agata Kristi. Pročitao sve njene knjige, dosta sličnih stvari, naravno i Artura Konana Dojla, pa ponovo utonuo u san. Ozbiljnije knjige  starogrčke i ruske književnosti dopale su mi šaka tek sredinom dvadesetih godina. Postoji izreka “nikada nije kasno“, ali mislim da sam zakasnio u korišćenju literature pri oblikovanju duše čoveka, sazrevanju, čoveka koji bi svetu trebao da vrati bar deo onoga što je i uzeo od njega. Onoliko koliko sada mogu da ispravim, trudim se. Da se vratim na poentu teksta, toliko je dobrih knjiga da iako krenete od malih nogu i ne pravite pauze poput mene, nećete uspeti sve da ih pročitate. Okean zadovoljstva. I nauka takođe.

Muzika je još jedna kulturna grana gde sam zakasnio. Jednolikost muzičkog ukusa u vremenu odrastanja svakako je uticala da moje mentalno punoletstvo bude dosta kasnije od biološkog.

Film mi je uvek bio ispred pozorišta, i tu sebi stavljam minus. Pozorište daje mnogo veću širinu intelektu , ali, na žalost, to saznanje neće promeniti moju naviku. Verovatno ću do kraja života ostati istinski filmofil.

Neko će pomisliti da se hvalim  bogatim kulturnim životom, a naprotiv, ovo je jako, jako siromašan put. Nažalost, velika većina ljudi koje poznajem, nisu prešli ni toliko.

Mnogo je razvojnih disciplina u koje danas roditelji i društvo mogu da usmeravaju decu. Da, to zahteva i njihovo vreme i resurse, ali drugi put ne postoji. Ako im duh oblikuje samo TV, u najboljem slučaju završiće kao i oni od kojih uče. Tako smo i došli do srozavanja. Odatle i nezadovoljstvo, odatle i nerad, odatle i gubitak motivacije.

I pored svega što sam naveo, hteo bih da dam malo drugačiji zaključak. Da ne bude sve tako crno, da ne bude kako je kultura jedino što može u nama da probudi radost, pobrinuli su se ljudi pre nas, ljudi koji su žrtvovali svoje živote zarad boljitka drugih, postoji i prečica. Postoji nešto čime gotovo da možemo dodirnuti  besmrtnost. Plemenitost. Osobina čoveka koja preskače ceo civilizacijski put. Osobina koja  od vas ne zahteva da idete u operu, da posećujete izložbe, pišete pesme, ne traži da “razumete fabulu radnje”. Osobina koja pravo sa dna može da vas vine u nebesa. Osobina koja pravi razliku između nas i životinja.

Najčistiji izvor zadovoljstva je kada sve ono što znate ili imate, prenosite na druge, naročito one najmlađe, pa makar vas to odvajalo od vama bitnih stvari. Svako od nas ima limite, kao roditelj, učitelj, trener… Svuda gde možete da dopunite radite to punim srcem. Naučite nekoga da vozi bicikl, nekoga da pliva, nekoga da piše, napravite zmaja, oljuštite paprike, odvedite na ručak, šta god ste u mogućnosti.

I sutra kada komšija novog  “pasata” izvozi iz garaže, naići će baš taj klinac, baš onaj kome ste pomogli, dok vi idete suprotnom stranom ulice. Sijaće ona limuzina, ali budite sigurni ne onim sjajem kao i biće preko puta. Neće se dete okrenuti prema autu, neće mu odvući pažnju, poći će prema vama, poći će pravo u zagrljaj.

I bićete ispunjeni, nečim što materijalno ne može da dodirne, nečim zbog čega smo ljudi u suštini.

(Kraj)