Dok sam kao pubertetlija prolazio kroz devedesete,  pogođen utiskom, poput svakog drugog građanina, da se nalazim u nekoj čatrlji, osećao sam jak uticaj kulture tog vremena na tadašnji život; toliko jak da je celokupno društveno nasleđe oticalo nepovratno u nepoznatom pravcu.

Pored trenerica, patika, fajerke ili bokserice – morao se imati lanac, zlatni. Nisam se okitio na „lakši način“, dobio sam ga na poklon, tačnije, ne znam ni sam kako je iskukan, od radnice – majke. Moj krvavi dijamant! Ne bih trošio  reči na njegov izgled, nisam ga dugo nosio. Igrajući basket u hali gimnazije, primetio sam da ga nema, potražio par minuta – i to je bilo to. Nikad ga više nisam video. Bez ikakvog kajanja, bez ikakve odgovornosti, niti razumevanja. Kao – dobar dan.

Nije to samo potrošen, teškom mukom zarađen novac – zlato se ne bere na drveću (daleko od toga da je i tako nešto lako). Ima dosta napornih poslova, zanimanja, ipak, ako bi u ovim krajevima odvajali neke – drvo i zemlja su najteži. Otići po grumen zlata, treba dosta od oboje. Smrtonosni koktel. Ne kaže se uzalud da rudarski hleb ima sedam kora.

Mnogi misle da njihov ima koru više, dve; kada bi svakoj razmaženoj vucibatini bar na tren zagnjurili glavu da vidi šta je prava teskoba, lako bi ga vratili u stvarnost. Jama –  reč neutrošena ubadava, smetlište zarobljenika, rafali fašista su tamo bacali streljane.

U rudnicima, jeste,  ne pucaju s’ leđa, možda je sve to deo obične svakodnevnice, možda su uslovi takvi da bolji ne mogu biti, možda… Površinski kop, poput nekog izvitoperenog gradilišta, utapa svoje telo u betonske ulaze iz kojih viri pruga, ne odajući spolja nikakvoga reda, pripremajući oči za crni ambis, pripremajući ih za ulaz u lift – malu dušegupku, koja odvozi rudare u dubinu. Spušta, svaki put kao da je poslednji.

U okolini Leskovca, na obodima Radana nalazi se rudik Lece. Ima bogatu istoriju, razvio je malo mesto oko njega. Cela ta oblast oko rudnika, dosta je specifična. Ogromne površine raznolike šume, ispresecane pokojim potokom, išarane livadama, oivečene sa dve reke,  pokazivale su snagu planine iz koje je kuljao biljni i životinjski svet.  Netaknutu divljinu došljaci nisu pokušavali ukrotiti. Plašeći se usuda prirode godinama su živeli po tim pravilima. Godinama su živeli na svome, godinama mislili da bolje  ne može. Iako su radili zahtevne fizičke poslove, te zajednice su bile srećne.

Kako je civilizacija pristizala u goste, sreća je, paradoks, bledela; kao da je sve ono što bi olakšavalo život u pustoši, nabacivalo preko po koju crnu maramu; civilizacija je donela veliku glad među tim življem, najveću moguću – duševnu. Pateći i čeznući za nečim što do tog trenutka nisu ni znali da postoji, dotada gordi ali pritom i pitomi ljudi, poprimali su preku narav. Tako bunovne, rudnik ih je uhvatio u svoju zamku. Mnoge je upecao, mameći ih bajkovitim sadržajem, skrivajući sve pošasti – usisavao je u sebe sve one kojima je planina oborila ruku.

Garava pluća, dodatno otrovana motanim duvanom,  umivali su “varenikom” i kiselim mlekom. Međutim, ni zdrava hrana, niti svež vazduh nisu mogli okrepiti izumrela tela, istrgnuta iz zagrljaja prirode, istrgnuta iz slobode.

Početkom prošle godine, pročitao sam na stranicama našeg portala,  povredio se rudar Goran Ivanović iz Gazdara. Rekoh sebi, onako u bradu – da okajem greh iz mladosti – rekoh idem, idem da nađem čoveka i napišem njegovu priču.

Pozovao sam Milicu Ivanović, i dobio informaciju da je on u Nišu, na odeljenju gde nisu dozvoljene posete. Lenština – to mi je bilo dovoljno da zaboravim. Iako se i moje selo nalazi u blizini, ta knjiga je neko vreme bila zatvorena.

Otvorila se naglo, otvorila se brže i surovije od prve stranice kada se nesrećni Goran povredio. Kako bih voleo da se sve završilo na tekstu o njemu, ali nije; koliko se trudio da pobegnem u svoj konformizam, koliko se trudio da pobegnem od  očevog imanja, život mi svaki put nalupa šamare i nekim svojim čudnim tokom me vrati korenima.

Pre tačno godinu dana, baš iz tog rudnika Lece, baš iz jedne od njegovih jama izvukoše mog prijatelja Martina. Deliju od dva metra. Izvukoše, ali samo da ga vrate. Tuga. Plakao sam i plakao,a suze su se, zajedno sa tužnom vešću, pretakale preko obraza svih onih koji su ga poznavali. Nažalost, znam celu istoriju, znam da je nezasluženo, i znam da imam potpuno pravo da onog gore upitam “Zašto?”.

Ima gore i od rudarskog hleba, ne d’o vam Bog.

Dok je sve bilo sveže, niti sam mogao, niti bih i da sam mogao, hteo da sipam so na ljutu ranu.Godina prođe, ali ne i sećanje. Ako je Zorici Vasilevski ovo ikakva uteha, ako joj na neki način mogu bar malo popunitu prazninu, neka zna da u Leskovcu ima dosta nas koji pamtimo njenog sina, i što je još važnije – pamtimo ga po dobru.

Martin Vasilevski je odrastao oko rudnika, gde su mu roditelji radili. Otac je posle par godina, onako kako samo mi muškarci znamo, napustio  njega i majku. Zorica je dala sve od sebe ne bi li Martinu obezbedila uslove za normalno odrastanje.

Kada je posao u rudniku stao, doselili su se u Leskovac i bar neko vreme, činilo se da će, ipak, sve imati srećan kraj. Martin je završio gimnaziju kao dobar djak, obećavao. Međutim, period u kome je odrastao nije obećavao i Martin je preležao sve dečije bolesti koje su imali njegovi vršnjaci tih godina.

Boreći se sa nedaćama, lutao je na raznim poslovima, radio je i u Beogradu. Zorica se vratila u Lece kada je prokleti rudnik ponovo proradio. Zbog majke, zbog posla, i on dolazi u rodnu grudu. Počinje da radi tamo gde je sve i počelo. Završiti se neće. Nedam!

Imao je mane kao i svi ostali, ali njegove,  nisu ono po čemu mi je ostao upečatljiv. Iznad svega – poštovao je starije, poštovao ženski rod i branio nejač. Voleo je Zvezdu, i ako bi za nekog mogao reći da je veći “kalanšturac” od mene – to je bio on.

Eto, žaleći za drugima, nije ni slutio da će doživeti njihovu sudbinu. I dok je klicao Veliboru Dunjiću, jadovao zbog Jagode, nije mogao zamisliti da će ga zemlja preseći gore od turske kame. Svetla velegrada, medjutim, ne dopiru dole.  Mogu osvetliti vodju “Hijena”, mogu svetleti  i sa druge strane brda, u Humskoj, čuje svet i za Saleta Mutavog, ali da dodju do rudnika – teško. Dole ne žive navijači u blindiranim automobilima – dole je tako mračno!

Dragi Martine, Uroš, kome si bio kum, pred  nemio događaj, izrasta u pravog deliju. Momčina nosi krst poput tvog. Verujem da odozgo gledaš i Evroligu, rek’o sam ti da je Radonja dobar trener. Fudbal više niko ne prati. Nepravde je uvek bilo i biće.

Elem, sve ovo napisano, iako se dobrim delom o tebi radi, nije ti namenjeno. Možda nekom izgleda kao da te koristim “practicable”, ali, nije mi cilj da tvoju patinu pravim veštačkom; ispod površine ovog teksta ima jedna druga jama – dublja i crnja.

Obraćam se onom Aleksandru sa početka priče, obraćam mu se pravo u lice. Skrećem mu pažnju –  ima Martina na svakom koraku, ne vade svi zlato iz rudnika. Ima ih u fabrikama, u prodavnicama, u poljima, na pijacama – taksista, konobara, portira – ima ih u uniformama, ima ih svuda. Svi su oni, Aleksandre, isti kao ti; i kada sledeći put kupiš nešto, ili dobiješ na poklon, kada se opružiš na krevet, ili upališ televizor, ako ne znaš da ceniš stvari, ako se bahatiš  njima, seti se bar onih što ih prave – seti se ljudi – svako od njih će ti biti pomen na druga. Živiš Martine, živiš!!!