Jedna obična slika, ili kadar u filmu – voza – probudi u čoveku iskonska osećanja, osaćaj pobede nad prirodom, pobede koja je širokim narodnim masama približila svet. Voz koji se kreće, toliko deluje snažno,  da poput pauna sa podignutim repom odvlači pažnju od svega. Doline, klisure, reke, pustinje, snežni vrhovi –  sve prirodne lepote daju svoj naklon kada se pojavi njegovo veličanstvo – VOZ.

I dalje se sećam svojih prvih susreta sa njim. Često smo, porodično, putovali za Resnik kod strica, kao i do Bara(bar jednom godišnje smo išli na more). Nažalost, nisam dovoljno mator da pričam o čuvenim putovanjima za Trst, ali kada sam se osamostalio, išao sam i na duže staze.

Sećam se kaubojskih vrata, tmurne čekaonice, zarđale pruge, gužve, beskrajnog kašnjenja; sve to, međutim, nije mi nimalo smetalo da ponovo veselo uskliknem  svaki put kada čujem da ću negde ići vagonima koje vuče lokomotiva.  Ma, može li nešto da zameni trenutak kada tata reže slaninu na malenom sivom rasklapajućem stočiću  – ne!

Bilo je raznih vozova u to vreme: putnički, brzi, ekspresni, poslovni. Svi su oni imali svoje rutine, u svakom je bio drugačiji osećaj. Ipak, nije ta klasifikacija ono što je određivalo način mog putovanja. Vozovima, dušu udenu putnici – ljudi. Svi unutra donose svoje sudbine i vozu daju konačan oblik.

Voz je, dakle, poput svetog mesta, kada ga vidiš, ne znaš šta nosi, možda veliku radost, a možda i veliku tugu. Udješ li, ako si čovek, spremi se da poneseš deo tereta, čak i ako ti nije namenjen.

Skoro svaki voz ima svoj životni vek. Početak i kraj putovanja. Čim dođe do krajnje rute – umre – iako ista lokomotiva i isti vagoni idu na drugo mesto, druga je to ličnost. Skoro svaki! Postoje i oni posebni – besmrtni.

Nasuprot vozu, jedna druga stvar, strašna, takođe, u čoveku budi iskonski osećaj, drugačiji od voza, više poput onog koji su donosile velike suše ili poplave. Strah od nestanka, strah od smrti, sve to donosi – RAT.

Ne mogu za sebe reći da sam mlad, sa druge strane ne mogu se ni pohvaliti nekim zrelim godinama i pored sedih vlasi, i kada kažem da sam preživeo dva rata – deluje užasno. Za sve nas koji živimo u Srbiji, to je potpuno normalno, srodili smo se sa takvim situacijama – zašto bih uopšte trošio reči da skrećem pažnju, kad ni uniformu nisam nosio? Zato što je takva informacija za svaku osobu odraslu u miru i slobodi toliko šokantna da verovatno  ne bi verovala u nju.

Ratuju ljudi iz raznih pobuda – zbog teritorije, zbog rudnog bogatstva, zbog tržišta, vodili su se ratovi  zbog ljubavi. Ovi poslednji, uglavnom kažu da su humani. Vode se za bolji život!?

Prvi koji nas je zadesio, iako je bio daleko, osetio se dobro u mom komšiluku, nema kuće gde bar neko nije išao u Erdut ili Dalj. Bio sam suviše mali da razmišljam o razlozima i posledicama. Kada je prošlo, mislio sam da gore ne može.

Posle njega, kao svaka mlada luda glava, borio sam se protiv diktature. Nisam bio u prvim redovima ali sam šetao, širio ideju, ubedjivao druge. I onda je došlo, dobio sam to što sam tražio – Milosrdni andjeo.

Nije se baš desio zbog mene i protesta, ali sam kasnije, to traje i dan danas, imao gorak ukus u ustima zbog svega što sam radio pre i posle toga.

Taj ukus nije samo zbog onoga što sam činio, ili nisam a trebalo je. Bio je jak mnogo više zbog grešaka drugih. Zanemario bih one u koje sam verovao ekonomski ili politički – ukusu su najviše doprineli oni zbog kojih su stradali nevini ljudi. Bilo ih je na svim stranama, pa i na našoj.

Posle hiljade i hiljade ratnih brifinga na kojima se ponavljala mantra – kolateralna šteta, došli smo do toga da je prihvatljivo kada zbog legitimnog vojnog cilja strada po neki civil. Slegneš ramenima, šta ćeš?

Mostovi su, kažu pravnici što se bave ratnim pravom, legitimni vojni ciljevi. Prema tome, u slučaju rata, možeš da gadjaš most bez posledica. Možeš most, ali ne možeš voz,  sem ako ne želiš da mu produžiš život.

12. aprila 1999. godine, nešto pre dvanaest sati, NATO avion je pogodio međunarodni putnički voz dok je prelazio most blizu Grdelice preko Južne Morave. Indetifikovano je petnaest poginulih ali tačan verovatno nikada nećemo saznati.

Putnički voz je, kao što sam rekao, pokretna crkva. Putničkim vozom se vozi sirotinja. Moraš biti bezdušni smrad da gađaš voz, četiri puta. Onaj što te je poslao veći od tebe.

Voz nije stigao na svoje odredište, otišao je u večnost. Preživeo je i poneo putnike sa sobom. Poneo ih do zvezda. O tom vozu su čula moja deca, čuće i moji unuci ako ih budem imao.

Međutim, toliko sam tužan da sve ovo što sam napisao nema nikakav značaj. Sve mi deluje toliko besmisleno da ne mogu ni reći kako su svi koji su tada izgubili živote veliki heroji, kako ćemo ih večno pamtiti. Ne mogu, jer osećam svoju krivicu.

Malu, ali ćeme pratiti celog života, baš kao i taj zvezdani voz. Nadam se, da će sadašnje lude glave biti mnogo pametnije od mene.

SLAVA IM.