Aca Genta

Sredinom pedesetih i tokom šezdesetih godina prošlog veka, fudbalskom Evropom jurio je jedan mangup, jedan od onih koji su proslavili broj 11 i od njega napravili zaštitni znak. Kapiten Real Madrida, igrao je za najbolji napad na svetu svih vremena, zajedno sa Di Stefanom i Puškašom.

Francisko Gento, levo krilo, neki sportski časopisi čak bi se usudili da ga stave i ispred Dragana Džajića. Leskovčani, poznati po nadimcima, a da ne ispadne kako su totalni duduci za fudbal, čuvali su ovo prezime za jednog Aleksandra, malo ga i gramatički modifikovali. Čisto da se zna, i to umemo. Moram da priznam, bolje je tako ispalo, nekako mi Džaja ne ide kao nadimak za nekog sa ovih porostora.

1947. godine u Leskocu je počela da se veze životna priča Aleksandra Vasića. Tasa Belo Jagnje nije bio poglavica, ali je znao da napravi dobre kolače, odmah pored čuvenog bioskopa “Slavuj”. Kada je deda čuo za rođenje unuka, dečaku se smešilo slatko detinjstvo. Najeo se Aca kao mali kolača za ceo život. Tada je živeo pored Osnovne škole “Vasa Pelagić”, gde je i završio prvih četiri razreda. U to vreme “Vasa Pelagić”, bila je četvorogodišnja škola, pa je dalje školovanje nastavio u školi “ Svetozar Marković”. Pogodilo se da je hodnike delio sa mojim omiljenim kolumnistom. Najviše je voleo nastavnika Slavišu iz geografije, proputovali su ceo svet u učionici.

Nestašan kao što je bio, izbor srednje škole nije moga da bude drugačiji. Metalna, metalostrugar. Voleo je da igra fudbal, bio je jako brz. Kao i svi odavde, ili u napad ili ništa. Gento, ne može da bude, vokativ, Aleksandra je čekao nominativ, Genta. Tako je i ostalo, do danas.

Fudbal, nije postao njegova prava ljubav, 1964. godine učestvovao je u osnivanju Košarkaškog kluba “Srednjoškolac”, preteče Košarkaškog kluba “Zdravlje”.

Iako mu nije falilo ništa, imao sve što i ostala deca, koža mu je bila tesna. Nešto mu nije davalo mira, pubertet ga je usmeravao u pogrešnu stranu, išao je iz nevolje u nevolju.

Nije ni zavšio srednju školu, njegove roditelje je sačekala ružna vest. Genta je morao da promeni adresu stanovanja. Iz porodične kuće u Leskovcu, pravac KP-dom Kruševac. Tamo je bio zajedno sa Ćentom i bratom Tome Zdravkovića, Novicom. Puno je bežao, na kraju i ne čudi promena zanimanja. Umesto metalostrugar, na diplomi je pisalo bravar. Svečano uručena u domu.

Čim je završio sa kaznom, počeo je da razmišlja kako da se smiri. Trebala mu je stroga sredina. Titova garda, pravo mesto za njega. Samo ga je trebalo nekako ugurati, dosta je ljudi moralo da zažmuri, da bi neko sa robije otišao tamo u službu. Ovaj naš vez ima mnogo srećnih detalja, pa je tako i sada, smestio Kostu, načelnika Vojnog odseka u Leskovcu, pravo u Gentin komšiluk. Brzo se rešila stvar.

Gvozdena disciplina nije u potpunosti omekšala Gentin duh, nastavio je sa nemirom, ovog puta sa manjim intenzitetom. Počinje aktivnije da radi u košarkaškom klubu kao tehničko lice.

14. aprila. 1970. fabrika “Zdravlje” vezuje se za košarkaški klub i on od tada nosi njeno ime.
Ono što je slomilo Gentu, pripitomilo ga, desilo se malo kasnije, tačnije 26. septembra 1972. na autobuskoj stanici. Bio je u prolazu i ugledao devojku kako ulazi u autobus za Niš. Istog trenutka se zaljubio. Nije čekao da sudbina udesi sledeći susret, kupio je kartu, ušao za njom.

– Smem li da sednem pored ? – upitao je damu u praznom autobusu.

Sve je bilo jasno. Kako je ona živela u ulici Blagoja Nikolića, čekala ga je nova selidba, poslednja u dosadašnjem delu životu. Tamo je u 26 kuća bilo 20 “prizetka”. Genta im je bio šef. Usledio je brak, pa deca, dve ćerke. Pored košarkaškog staža zaposlio se u fabrici “Tekstilpromet”.

U “Zdravlju”, Uprave su se menjale, kao i igrači, ali ekonom je ostajao isti, uvek. Godine su prolazile, zemlja je izašla iz komunizma. Ratovi, sankcije, prošlo je i to. Nakon turbulencije došlo je sunce i u košarkaški klub. U sezoni 1998/99. “Zdravlje” ulazi u prvu ligu. U hali sportova”Dubočica” padali su redom velikani: Zvezda, Partizan, Budućnost, Hemofarm.
Ostaće upamćeno i učešće u Kupu Radivoja Koraća, utakmice sa Bešiktašom. Sve je to naš Genta pregurao.

Jedna od mnogih anegdota iz tog vremena, a ima ih za knjigu sigurno, igrala se završnica Kupa Jugoslavije. Domaćin Čačak. “Zdravlje” – “Budućnost”, četvrtfinale na ispadanje. “Budućnost”, tada zvanično najbolja ekipa u Jugoslaviji. Svi su pošli na izlet. Kada su stigli, Papak daje Genti pare za lanč pakete. On odlazi i kupuje punu kutiju. Računaju, odmah se vraćaju kući, samo da se završi susret, trebaju igrači nešto pojesti u autobusu. Miroslav Nikolić Muta je tada bio trener crnogorske ekipe, a pre toga je često imao šaljive verbalne duele sa Gentom. “Zdravlje”, tu utakmicu, nažalost po sve, dobija.

Scena u tunelu za nezaborav. Ide Genta ispred svlačionice protivničke ekipe, nosi onu kutiju sa sendvičima, otvara vrata Muta.

Eve ti, daleko je Podgorica – reče mu nasmejani Genta. Dve godine nisu pričali posle toga, ceo Čačak se smejao.
Kiša je ponovo zakucala na vrata u sezoni 2007/08. posle čega se klub ugasio i osnovao novi. Nakon toga, ta pojava je učestala, ali kao i do sada, svi se menjaju, Genta je još uvek tu.

Blago pogrbljen hod, pogled ka zemlji, seda kosa, patike Adidas, poslate od Miljana Pavkovića, cviče na parketu, u rukama viljuškasti ključ, 25-28. Malo je ljudi iz sveta košarke, širom naše zemlje, koji ne poznaju tu sliku. Vraćajući film unazad, samo je kosa dobijala tamniju boji, patike starije modele, Genta kao sportski radnik traje pola veka.

Velika stvar, ali nije zbog toga zaslužio da ga pomenem. Ćerke “Ace iz Kruševca”, imale su bolji put. Starija Vera je završila Ekonomski fakultet, radi kao finansijki direktor u privatnoj firmi. Ima sina Luku. Mlađa Ana sa završenim Geografski fakultet radi kao profesorka u Nišu. Takođe, ima sina, Mihajla. Malo li je od jednog “domca”.

I tu bi trebalo da je kraj ove naše priče, da završimo, ipak, to nećemo uraditi. Priča o našem Aci je samo mali omaž, ljuska od leptira, koja se sprema da pukne i pusti ga da raširi krila. Leptira bez kojeg ova priča sigurno ne bi bila ovakva.

Ljiljana Pešić, nije vam poznato? Seka, sada oni stariji već znaju o kome se radi. Otac joj je bio direktor Zavoda za zapošljavanje. Smešila joj se velika karijera, ali ona je sve to odbacila i odabrala ljubav. Malo je onih koji su blakonaklono gledali na njenu priču sa Gentom. U inat svima, uspela je u onome, u čemu danas mnogi kiksnu. Pored posla službenice, bila je prava domaćica, koja je od nezrelog Ace, mariginalca, napravila deda Gentu. Unela je u njegov život čvrstinu i toplinu, potrebnu da bi se deca izvela na pravi put.

Seka, eh da ih je više.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

8 komentara

  • I? Napisao si CV ekonoma jednog kluba? I saznali smo da se posle doma oženio. I?

    1
    10

  • Lepo kaže Anštajn, ljuska glupost je beskonačna. Šta je poenta priče, da posle KP Doma čovek može da bude ekonom u klubu i da se oženi? Prolupao Aleksandar samo tako.

    2
    11

  • Jako lepa i interesantna prica o nekom cije se ime uvek vezivalo za klub Zdravlje. Gde god sam bio i spomenu da sam igrao za Kk Zdravlje uvek su me pitali jel znas Acu Gentu 🙂 Svakako da Genta zasluzuje ovaj clanak ako nicim drugim bar time sto je uvek bio uz klub i u teskim i u lepim godinama za leskovacku kosarku. Ziveo Genta

  • Aleksandre, izuzetan tekst. Kamo lepe srece da je vise ovakvih tekstova. Aleksandre, molim Te, ne obaziri se na pojedine komentare. Budale se ne gaje, same nicu.
    Acu skoro redovno, skoro svaki dan, vidjam. Nedeljom, kada idem na Spitaljsko groblje, zajedno sa moje crno-belo kutre (Djurin izraz), prolazim pored njegove kuce; pozdravimo se i lep mi dan. Tokom nedelje u carsiju i uvek pozdrav i uvek neka lepa rec o mom Cupku. Aca, legenda, i hodnici „skole pored reke“. Bilo pa proslo.
    Aleksandre, lep dan i svako dobro.

  • A kad je kupio sve karte u bioskopu i gledao predstavu sam 🙂

  • Lepi i fini dogadjaji. Beo tanjir, reka ispod prozora. Ljustim krusku da bude bela. Sunce ulazi kroz prozor.Reka dodiruje i miluje kamen. Dodji zeleno da predjem ulicu. Noc, nokti psa kuckaju po trotoaru. Pijem tamno braon. Na banderama lampe kroz lisce. Dve ulice razgovaraju na cosku. Bluza na promaji. Stepenice silaze na dole, ptice lete u vazduhu. Cvece na haljini, zvezde na nebu, zvezdana haljina. Na polici, parfem Eternal, miris pokosene trave. Posteljina u basti, leluja. Stipaljka, Diznijevska rec, salfeta sa f, odmah doleti Feniks da obnovi pocetak. Pertle se pretvorile u masnu i otisle u setnju. Sako navalio na kosulju, sta ima lepse, nego od prilike, rece kosulja padajuci u ekstazu. Cesljati pesak, fine , male brazde. Kapljice na staklu, na ruzi. Lisce susti, vihor plese, kese nosi. Sljapkam po vrucim barama, krem od blata, pracka od gume, sljunak iz reke. Sve je od negde, od nekog smisla, od neke deobe, zbiva se svuda neprestano, tece. U rerni bundeva se pece u bioskopu mrak, semenke krckaju u plehu pecene. Bioskop se zvao Dom JNA, uvek red do coska. Pilav od secanja, kad nema svezeg peciva. Mora da se ceka jutro. Tu i tamo prodje neki covek.

  • Lepa priča, kao neki petparački ljubavni roman za vrele letnje dane na plaži. Doduše sa puno omašenih podataka, kao onaj o sendvičima koje je kao hteo da pokloni Muti na parkingu, a ono da je Papak dao pare je posebna priča. Pa pored Žicka niko u Zdravlju nije raspolagao parama. Ali opet, od tolikih sportskih i ljudskih legendi, pored toilikih košarkaša i trenera i ljudi koji su vodili i stvarali klub vi pišete od ekonomu. Najblaže rečeno interesantan izbor

    1
    10

  • MASAKR NA KNIŽEVNOJ VEČERI
    „Ako ne kupite moju knjigu“, reče pisac, „počeću da pucam iz nje“.
    Publika je zgranuto ćutala. Nervoza je, međutim, stidljivo kao prdež počela da se oseća u vazduhu.
    Pisac je onda, valjda da bi nedvosmisleno pokazao kako se ne šali, u pravcu zatečene publike ispalio prvu kratku priču. Jedna biibliotetka iz prvog reda je kriknula i srušila se sa stolice.
    Snažan aplauz prolomio se prostorijom. „Odličan performans!“, zažagorila je preostala publika.
    Videvši da su sve pogrešno shvatili, pisac je, jednu za drugom, gotovo rafalno ispaljivao svoje priče. Prva dva reda su, ne pustivši ni glasa od sebe, takođe popadala na pod, pridruživši se nepomičnoj bibliotetki. Ostali su nastavili da aplaudiraju: „Kakva organizacija! Originalno – doveo je celu ekipu!“
    Zaključivši konačno kako nema nade da će im ozbiljnost situacije dopreti do književnošću ispranih mozgova, pisac je iz svoje knjige ispucao i preostale priče.
    Aplauz se prvi put od početka večeri nije prolomio, jer više nije bilo nikoga ko bi mogao da aplaudira.
    „A lepo sam im rekao…“, prošaputa pisac i pročita poslednju priču, onu koju je, naslućujući baš ovakav razvoj događaja, promišljeno sačuvao za sebe.

vaš komentar