APOSTOLKE

Treperuća vrućina odbija se od gusto isprepletanih grana nad potokom hladne vode s mnoštvom mini vodopada. Na jednom u nizu, baš tamo gde puteljak vodi ka susednoj mahali, hladim bose noge sa tvrdim petama. Podne je davno prošlo, senka krava na livadi se uvećala, a mene ne popušta nemir još od ranog jutra. Muče me apostolke, hit tog leta.

Na dve stotine metara smo od kuće. Goveda koja mirno pasu terajući mušice repom i ja, devojčica petog razreda koju spremaju da na jesen krene u školu u veliki grad. U Belilu sam. Ceo jedan posed je vlasništvo mojih roditelja. Na jednoj strani uz samu reku visoka konoplja, preko puta staze krompirišite, u nastavku njiva puna pirovine i strnjikom, koja se u polukrugu spušta do narednog potoka. Ispod je livada sa kruškama još iz turskih vremena, a tamo negde pri dnu mala šumica u kamenjaru. Iznad potoka u kome hladim noge su Mlake, potez sa šljivama „šumadinkama“ čije su grane do zemlje savili sočni roze-plavi plodovi, tamo gde je trava uvek bujna i zelena jer ispod izvire voda.

Tu, na tom mestu sakrivenom od pogleda i izolovanom od buke, tišinu upotpunjuje žubor vode koja mi povremno odvlači pažnju od leptirića u stomaku. Zatvaram oči i krećem u putovanje, s vodom. Slike se ređaju kao na filmu, onom što sam zimus sa starijom rođakom gledala u gradu u kome ću živeti. Nisu jasne i ja sam samo posmatrač. Vidim oblakodere, automobile, vidim pustinje i avione, vidim kauboje i dame sa crvenim cipelama i seljanke sa licima crnim kao katran. Vidim drugačije sunce i svet u boji, lepši i bogatiji od onoga u kome sam ja. Sanjam budna, izmeštena, nesvesna da sanjam zapravo iz – raja.

„Eeej, dete, diži se voda je ’ladna. Jel’ znaš da si preležala upalu pluća?“, čuh kako me neko opominje.

Skočih od straha i pored sebe ugledah maminu drugaricu. Rosa, žena „duša od čoveka“, kako je znala da kaže moja baba na pomen njenog imena. A baba moja, tatina majka, nije lako delila komplimente i u njen svet se teško ulazilo.

„Ma, samo što sam sela“, lažem teta Rosu.

„A krave ti crkle od vrućine. Je si ih terala kući u podne“, pita a zna odgovor.

„Nisam. Čekam mamu i tatu“, odgovaram.

„A zašto ih čekaš. Jel’ bez tebe ne mogu da preskoče potok?“, navalila Rosa s pitanjima.

Okrećem glavu uzimam prut i krećem ka šarenom teletu. Branim ga kao od mušica i mudro ćutim. No Rosine oči ne skidaju se s mog lica. Podiže ruke čekajući odgovor.

„Zbog apostolke“, odgovaram baš tiho nadajući se da od žubora vode neće dobro čuti. Jer, baš je ona prethodne večeri bila protiv tih apostolki.

„Ma kakve apostolke, ni ja nisam dala mojoj Dani da se kupe, manguparija“, rekla je pred tatom koji je Rosine reči cenio više nego babine i majčine.

„Hm, dobro, ali da se ne hvališ Dani, da ćutiš“, reče i ode.

„E baš si mi ti neka duša od čoveka“, pomislih besno i vratih se u hlad.

Kroz Belilo, ko u inat, niko više ne prođe, a Rosa mi prekinu sanjarenje o dalekim svetovima, pa odustadoh od nastavka putovanja s vodom. Vraća se nemir. Ponovo ustajem stajem nasred livade, okrećem leđa zapadu i merim sopstvenu senku. Trebalo bi da bude oko 17 sati, procenjujem.

Mojih roditelja još nema. A rano jutros otišli su u varoš, pešice. Bez jasnog obećanja da će mi kupiti apostolke. Oslanjam se samo na majčin mig okom dok se trčeći za visokim očevim leđima zaustavila da zatvori „donju kapiju“.

Goveda se umorila od paše, pa se jedno za drugim primiču hladovini, pridružujući se već zavaljenom debelom vođi. A ja se penjem do one njive pod strnjikom i pirovinom da vidim da li možda glavnim putem idu mama i tata. Uzalud, ne vidi se ništa.

Opet silazim preko livade do potoka i opet tražim mir u žuboru potoka. No, ubrzo čujem tihe glasove. Raspoznajem ih, moji roditelji.

Podižem se polako i gledam ih. Otac visok, vitak, šešir na glavi, ispod žuta kosa, velike crne oči, prav nos i mesnata usta. Dok priča smeje i zaljubljeno gleda u moju majku, koja nikada nije volela seljački život jer se iz grada udala u selo.

A majka moja.

„Bože, ni jedno nije lepo na nju“, često je znala da kaže Rosa, misleći na mene, sestru i brata.

Njena lepota nije, bar ne meni, bila izražena ni u čemu posebnom. Bila je lepa u celini. Srednje visine, stamene noge, struk obima dečjih šaka, telo vitko, hod graciozan, glava sa gustom crnom kosom uspravna, pogled uvek stidljiv.

No, ja nikada, ni kao dete, nisam bila bliska s majkom, ne kao sa ocem i sa babom. Nije umela da pokaže nežnost, nije me grlila i ljubila, ili je to retko činila, ali imala je poseban miris, kao parfem, a parfem nije imala.

Nisam volela što je ćutjiva, što je poslušna i što mnogo radi, toliko mnogo da sam je tokom leta viđala samo uveče. Bila je vešta šnajderka, pletilja, vezilja i tkalja, najbolja u selu. Iako je imala tek 32 godine, tada dok sam je gledala kako sa ocem hoda stazom, sve žene su dolazile kod nje po „mustre“. I zbog toga sam se ponosila svojom majkom.

„Šta ćeš tu?“, kao poparen skoči otac kada me spazi.

Ćutim. Gledam u njihove ruke s punim zembiljima. Prilaze oboje. Pitaju za brata i sestru i za babu. Kažem da su dobro iako ih ceo dan nisam videla. Tata skreće u stranu i ide ka onom debelom vođi. Mazi ga dok ovaj zadovoljno maše repom. Bio je njegov mezimac. Majka stoji i okreće glavu od mene. A ja se hladim, iako je još vruće.

„Nisu kupili“, kažem sebi u bradu. Prilazim poderanim papučama i nepojedenom doručku, uzimam prut, spremajući se da poteram goveda i u dvorište uđem s roditeljima. Već se mirim sa situacijom. „Pa, ništa, šta je tu je. Biće drugi put“, tešim se u sebi dok se telo polako opušta od napetosti.

Krećemo sledeći put goveda, u tišini. Ipak, reših da pitam prikupljajući hrabrost.

„A apostolke?“, izgovaram i u trenutku se topi sva moja kočopernost, pa pitanje završavam plačljivim tonom.

„Kakve apostolke, nema apostolke. Misli ti na knjigu, a ne na modu. Još si mala, pazi bre!“, brecnu se otac.

Majka i dalje ćuti.

A onda, namerno, shvatiću kasnije, moj otac se savija da podigne nešto sa zemlje i ja spazih grbu na njegovim leđima. Priđem bliže i hitrim potezom izvučem smotuljak ispod njegove majice mokre od znoja.

„Apostolkeeeeeee!“, vičem od sreće.

E, tu očeva ozbiljnost prestaje. Okreće se i grli me. Ljubim ga, zahvaljujem se, a on me vrti oko sebe. Čak se i majka smeje. „Dogovorili smo se da se našalimo s tobom“, kaže, a ja u njenom glasu primećujem da je to bila očeva ideja.

Te noći spavala sam s apostolkama, a sutradan je bila nedelja, dan, odnosno, veče kada se i mlado i staro okupi u centru sela pred prodavnicom i školom. Tu sam se pojavila sa apostolkama, najpre ih pokazujući Dani, dve godine starijoj devojčici koja mi reče da su njene u Nišu i da nije smela da ih donese da se ne ljuti majka Rosa.

Apostolke, ili japanke, kako su ih zvale moje potonje gradske drugarice, bile su još godinu, dve u modi, pa se iz fioka kasnije izvlačile samo pri polasku na more. S vremena na vreme ponovo bi letnjoj modi bile pridodate, ali nikada takve pomame za njima nije bilo kao tih godina, godina na razmeđi mog detinjstva. Ili je meni, iz ugla deteta sa sela, samo tako izgledalo.

Tu detinju ljubav prema apostolkama, japankama, rimljankama ili isusovkama, ponela sam sa sobom do današnjih dana i nosim ih, po kući i u dvorištu, od maja do skoro oktobra. Možda i zbog toga što je stopalo kojim gazimo krož život najslobodnije u njima, što ne stežu i ne prave žuljeve. Što se noga ne pokorava…

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

4 komentara

  • Gospođa zašto ste isključili komentare za članak o podeli sadnica mesko ti naredio kako vas nije sramota tebe i tvoju redakciju

    • Da li zaista verujete u to što pišete? Ali, pošto vi tražite, otvorićemo tekst za komentarisanje. Izvolite.

  • A to su, znači, apostolke, japanke! U našem detinjstvu su ih nosile devojčice, i dečaci ženske lepote. Smirujuća priča, puna seoskog kolorita, od polja, trava, i krava, kao da gledam i slušam Twist in my sobriety – Tanita Tikaram!

  • Iz price u pricu Vi nizete roman. Stil za mene jedinstven, ne nalazim ga ni u jednom meni poznatom regionalnom piscu. Prica tece lagano kao taj vas potok iz detinjstva. Iako u prvom licu, vi sebe posmatrate kao drugo lice. Ima li novinara u Vasim pricama. Da, velikognovinara. Respekt.

vaš komentar