ZNAM čak i ja, a ne pa vi, da je sintagma iz naslova pleonazam, da ne kažem budalaština.

No, kako svako vreme, pa i ovo naše, ima svoje, moderne, svakodnevne reči, bezbroj puta u toku dana upotrebljene, tako se i ove dve reči  često, a uvek bezrazložno koriste.

Pre je to bila reč„transparentno“ i od nje se nije moglo živeti; a sada su to „edukacija“ i „obrazovanje“. Naši političari kao da samo za njih znaju! Nakinđurene „piarke“, portparolke, pisci govora političara i javnih saopštenja političkih stranaka, poslenici  javne, pisane reči, menadžment.

Samo o njima govore: edukacija, pa edukacija; obrazovanje, pa obrazovanje!

Čak i gradonačelnik pre dva dana reče: „Nagradićemo najbolje studentе, s najvišim prosekom, koji se edukuju na fakultetima“. Dalje: „Nama trebaju obrazovani  ljudi u strukturama grada Leskovca i na najodgovornijim mestima“.

Ne može to tako! Zašto?!Zato! Ja pišem, a vi cenite.

Neću po Vujakliji, a neću ni kao Jovan Ćirilov. Nisam taj profil, ni format. Leskovac je ovo, bato!

Edukacija je kad te uče od malena kako se koje pravi.

Edukacija je kad nas tek što postanemo svesni sebe roditelji nauče da se jutrom umivamo i peremo zube. Edukacija je kad nas roditelji, poneki, uče da psujemo, pa se onda hvale po komšiluku i leskovačkoj čaršiji.

Edukacija je kad nas uče da vezujemo pertle na cipelama. Edukacija je kad majke uče svoje ćerke da vežu mašnicu u kosi, a očevi uče sinove da naprave džilit. Posle nas uče kako se prave zmajevi, koji visoko “letiv nad Leskovac” i kako se tera gvozden točak po ulicu; onaj točak od kace za kupus ili rakijski burići; a devojčice da mažev, farbav usta s crvenu krep traku.

Edukacija je kad te uče kako se navlače tesne, frula, farmerice dva broja manje, a i baletanke.

Edukacija je kad šmizle nauče da prave konjski rep i kako se kosa tapira, a muški tikvani kako se učvršćuje sa šećernu vodicu golema lokna na kosu, a la Džems Din, a može i Elvis Prisli. Edukacija je kad naučimo da igramo tvist, rumbu, sambu, valcer i obavezno tango-stiskavac. Edukacija je kad malo poodrastemo i postanemo momci i devojke, pa se sami edukujemo koje je dog stil u figure veneris. Edukacija je kad u vojsku naučimo da na komandu „atomska s desna“ frljimo se levo!

Edukacija je kratak kurs, kratkog kursa.

Edukacija je kad bicmana u dvadeset prvu godinu nauče beogradski magaši da obija trafike, usred Beograda, noću; ali tako da ga uhvate ne bi li postao ministar unutrašnjih dela i potpredsednik stranke. (Da te ne uhvate u dvomilionskom Beogradu s milion trafika, i to noću, to može svaki Luzer, Amza i Budala. Za to ne treba edukacija.) Edukacija je školovanje megatrendovaca za mesto predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.

To je edukacija, ali stvarna.

Obrazovanje? E, to je druga, mnogo ozbiljnija priča.

Da razjasnim na prvom mestu šta nije obrazovanje.

Obrazovanje nije vaspitanje, edukacija, učenje, uobličavanje, klasično školovanje, pripremanje, usavršavanje, specijalizacija, majstorstvo. Obrazovanje je mnogo širi pojam. Govereći o obrazovanju, mi  stupamo u jednu uzvišenu sferu kojom se oblikuje čovečanstvo, tj. u sferu čistog formiranja čoveka kao čoveka.

Obrazovanje su imali antički Grci – to je čuvena helenska pedija; ono što se u nemačkom jeziku, s puno osećanja za sve helensko, označava rečju Bildung (obrazovanje, formiranje). Ostali narodi, pa i mi Srbi, razvijaju odgoj; mi svoju decu odgajamo govoreći: Ovo treba, ovo ne treba! Ovo može, ovo ne može! Ovo je ispravno, ovo nije! Dok ste s nama roditeljima – a to je zauvek, dok nas smrt ne rastavi –vi, deco, nema šta da mislite svojom glavom. Tu smo mi, vaši roditelji. To je tako, jer u krajnoj liniji, iza odgoja mnogih ljudskih naraštaja stoji Prorok iz Izraela, a ako ne On, onda Marks, Engels, Lenjin, Staljin, a kod nas i Josip Broz Tito.

Obrazovanje je moguće samo u izrazito kulturnim sredinama, u sredinama gde kultura nije prosta nadogradnja društvenih odnosa, za koju se odvaja 0,2% BND, kao kod nas, nego je kultura životna supstanca naroda i temelj države. „Ko vlada kulturom, vlada i zajednicom“, govorio je Antonio Gramši.

Gospodo, predvodnici Leskovca, kultura je temelj društva. Tačka.

Međutim, mora se napomenuti da kultura nije samo spoljašnji aparat. Ona, isto tako, nije ni puki sadržaj bez forme. Kultura kroz umetnost, filozofiju i religiju, jeste najjasnija spoznaja duha o sebi samome, o sopstvenoj formi, smislu i moći; ona je sama sopstveni cilj. Pravo obrazovanje moguće je samo u toj bezinteresnoj sferi o kojoj je govorio Platon, a pisao Kant.

Zato je svako pravo obrazovanje humanističko, obrazovanje kojim čovek uistinu postaje čovek. Gde se  svaki pojedinac posebno obrazuje, ali i svaki pojedinac učestvuje u celini. Time je otkrivena i treća karakteristika obrazovanja: obrazovanje nije statičan pojam, ono je živo i razvija se koliko i duh nacije uopšte.

U procesu obrazovanja uvek se teži harmoniji  i skladu duše. Mora čovek uvek da se doživljava kao celovito biće po sebi, a svako učenje i rad moraju biti vrednovani prema dejstvu na tu celinu. Osoba koja se obrazujetime treba postati svesna spoja sopstvene prirode i opšte forme s kojom se stopila. Treba težiti “individualnom čoveku”.

Zato je i predpostavka da se opštim obrazovanjem dolazi do krajnje svrhe ljudskog postojanja i delanja u čoveku samom, u savršenstvu forme njegovog bića, u njegovoj „lepoti“. Obrazovanjem se postiže ono što je pisalo na ulaznim vratima u Delfe: Upoznaj samog sebe! I: Budi ono što jesi! Ove dve stare izreke mogu se upotrebiti kao moto istorije obrazovanja.

Eto, to je obrazovanje!

Kod nas Leskovčana kultura se doživljava kao nešto što nam je u suštini strano, čak i neprijateljsko. U Leskovcu  je srednji, građanski sloj, kod kog je i postojalo neko interesovanje za kulturu, potpuno zbrisan, uništen grubim žrvnjem moderne privrede.

Srednji građanski sloj, ono što je preteklo, danas  rasipa snagu na svakodnevne egzistencijalne probleme; masovni je odlazak, odliv omladine; kriza volje za radom, kao i borba između materijalnog i duhovnog, dovode do toga da u ovakvom vremenu nema mesta za „tiho obrazovanje“, kako ga je Gete nazvao.

Leskovčanima je, ruku na srce,  još straniji „individualan čovek“.

Najbolje se ceni kolektivitet; jer tu smo svi isti, svi smo odgovorni za sve, svi smo krivi za sve loše, ali za dobro sam zaslužan samo Ja!

Nemamo potrebe za obrazovanjem. Šta će nam toj? Za k^’d ni treba. Ne maže se toj na leb! Znamo mi Leskovčani da ništa nije tako relativno i prolazno kao potrebe. Nema koje da nas učiv; a taj epidemija što je uvatila ljudi, pa samo transparentno, edukacija, obrazovanje i ostale strane reći – i ona će prođe. Kao što je sve i prošlo.

Jedno pitanje za  „piarke“, portparolke, pisce govora političarima i javnih saopštenja političkih stranaka, poslenicima javne reči, menadžmentu: Kako se kaže na srpskoleskovačkom epidemija?

Др Вјачеслав Нешић