Konopac zbog nasilne udaje

Kao i svako drugo, ili mi se samo čini, počinje moja Rada, sestra od ujaka mog tate. Dok sam ravnala krevet i odlagala posteljinu uđe majka u sobu a nekako joj pogled beži u stranu. Gleda me kao da bi da zaplače. Doduše, često plače i to kradom kada mi deca ne vidimo, navikli smo nekako.

Znala sam da je otac ponekad znao da bude prgav i prosto nezgodan čovek, ali ja sam tu naviknutost već smatrala normalnom. Nikada mu nisam protivrečila ni ja niti ostala deca njegova. Bio je autoritet. Ponekad bi najstarija sestra progunđala nešto, a on bi je samo ošinuo pogledom i opet je sve teklo kako je moralo da bude, u stvari onako kako je on to želeo.

Ćero, gurka me majka, onako sićušna, zabrađena u marami i uvek spremna na poslušnost.
Ja još uvek sklapam čaršafe, vezene jastuke na kojima smo tu u sobi spavale sestra i ja. U drugom uglu je stajao još jedan krevet u kome su do pre neku godinu spavali baba i deda, a sad tu s vremena na vreme prespava majka kada se ocu prohte da mu ne smeta i da je nema ni pred očima ni pored sebe u krevetu.

Autorka priče

U takvim momentima ona bi gunđala, negodovala, a ja sam onako mlada još ne prošla kroz život, zaštićena u porodičnom gnezdu, ipak osećala da ne treba tako, no ćutali su i sestre i braća, već odrasli momci.

“Ćero”, opet me majka bojažljivo hvata za gležanj kad sam konačno sve dovela u red.

“Dođi“ , viče i ja poslušno krećem za njom gde ona raskrili šifonjer i dohvati se naše devojačke spreme.

“Daj da podelimo šta je tvoje a šta Verino”, veli.

“Majko”, vičem joj “što to sada radiš? Ja s jeseni polazim u školu i baš ne marim šta češ mi odvojiti jer ko zna da li će mi to i biti potrebno”, odgovaram. “Daj Veri. Od nje ste se ogrešili i ostavili je samo s osnovnom”, bunim se.

Ne vredi. Moja majka zna da bude uporna.

“Dođi sine”, vuče me majka kao u transu: “Dođi srećo da ti mama odvoji tvoje”, kao da se ne obazire na moje negodovanje.

“Ma šta je s tobom ženo mila? Ja ne marim za to i je li to nekom dajete Veru a da ja to ne znam?, pitam je a ona se nekako bolno savi i meni se učini da će onako sićušna pasti pred mojim nogama. Uhvatih je za mišicu i uspravih pokušavajući da joj u onoj raskriljenoj marami pronađem oči.

Krupna suza joj kanu na bosu nogu i ja je uhvatih šakom za bradu, gledajuči je pravo u oči.

“Tebe udajemo, srećo mila. Veru još niko prosio nije ali tata je ugovorio s Nickom da večeras dođu po tebe. Obećao te starijem sinu”, priča skrušeno, kao da se izvinjava.

“Neću”, kriknuh shvatajući o kom se momku radi i gde me otac uvlači u zamku u koju bi ušla samo mrtva.

“Znaš li ti ko je on, znaš li ti da nikada s njim ne bih ni pomislila reč da progovorim, a ne da mu se ženom zovem. Hocete li me mrtvu?”, bunim se dok mi se celo telo trese.

“Reci ocu da hoću sanduk a ne devojačku spremu“, dodajem, sada već besno, bez straha jer se odluka u meni formirala za pola sekunde.

“A moja škola?”, cvilnuh znajući da ću izneveriti sebe i onu divnu ženu koja me bodrila da samo guram napred, koja je u meni budila sve ono za šta je vredelo ziveti.

“Majko zar vam samo toliko vredim, zar sam niko i ništa?”, pitam iako ne očekujem suvisli odgovor.

Takav odgovor sam  dobila.

“Znaš da je tata dužan onu njivu pored Brankove međe.Nicko mu oprašta pare ako se udaš za Peru”. Jaooo, kuknuh iz glasa, mrtvu će te me odvesti Peri. Majko moja još sam dete”, postavljam poslednji odbrambeni bedem.

A onda činim nešto što će me moriti celog života.

Izleteh iz kuće posrćući prema štali, usput se sapletoh o basamak ali ustadoh i dohvatih se konopca, još uvek verujući da samo sanjam.

Ako i sanjam bar nek se u snu obesim, mislim u maglovanju.

Prebacih jedan kraj preko grede i uvezah čvor, zavezah zamku i taman da je nataknem za vrat kad on uskoči unutra.

„Ja svoju reč držim. Obesi se kod njih. Večeras ideš, a tamo šta ti Bog da”, ote mi konopac iz ruku i prebaci i drugi kraj preko grede pa siđe onako lako kako se i popeo…

(Očekuje se nastavak priče)

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Kakve su žene bile nisu džabe muškarci bežali u ratove i hajduke, lakše je trpeti četovanje nego zetovanje.

vaš komentar