NJENO VELIČANSTVO – KAFANA

DOSTA, više, zamorne teme: te politika, te kultura, te demokratija, te ovoj, te onoj; nego da udarimo malo brigu na veselje! Brigu na veselje u Leskovac? B’š takoj! ‘Ajd, malo o kafane – s’mo malo.

Kafana je ugostiteljski objekat sa olajisani patos, sa drveni astali na koji su prostrati kockasti, crveno-beli ili plavo-beli, štrokavi č’ršafi. Na svaki astal tanjirče sa četiri tvrdo kuvana crvena jajca, aluminijumska pepeljara(nikakve, ma idi, begaj, staklene piksle), sa još malo pepela u njoj, na njenom dnu crni pečati, kao dokaz nekih davno ugašenih pikavaca. Sa bilijarom u ćošku i sa poljskim ćenovom od talpe.

Kafana je mesto, gde aljče, rsuzi, šemše, alosije i zuljavi begav od stvarnost i svakodnevnicu, muževi od žene, žene od muževi, đaci iz škole; gde peškirlike i krške traživ muški pacijenti, a pacijenti nji; kude “intelegencija” tupi zubi, češa jezik i tepa se s mrtvi, s’mo da se “pokaže”. Gde ološ, zerzilici, dangube, abani, pijandure sa izvetreja a’kl; s’v t’j ainski svet, koj te s’mo džgaje i gleda kako nekog da oparamudiv i bar jednu čašku utepav za gabelu. Gde vuzle, uz čašku, durdišev svoju tikvu.

Kafana je, spanje pod i na astal; to je mesto gde se sistematski, liht roze, upropašćava buđelar, porodični odnosi, a svaka ambicija i perspektiva il naraste il, u većini slučajeva, ametom- dibidus propadne.

U kafanu se tuguje, loka, krka, rove- peva, lumpuje, tepa, roka, pravi čaprazdivan, raduje; sve u isto vreme i za isti groš. Ona je vrelo radosti i života, mesto kude se za dž’b’l’k troši vreme na tone. Kafana je mesto gde su muškarci i žene, za koje ni rođena majka ne bi rekla da su lepi, posle tri, četiri čaške – lepotice i lepotani. Holivud, bato!

Kafana, znači, neje isto što i kafić, bircuz, restoran, hotel, ćebabdžinica, birtija, krčma, bife, kafeterija, razni ćumezi, bistro, pab, pivnica; niti selska zadruga ispred koju, na pivske gajbe, sediv dokoni selski đilkoši, biždeci i bicmani, zadrigli od pivo i kobasice “pseća radost”, dobacujev i nabacujev se na onija što prolaziv. Kafana je kafana, jedna jedina, jedinstvena. Kafana je najvažnija institucija i srce Leskovca. Bila, s’d je i uvek će bude, dok je sveta i veka. Živi bili, pa videli!

U kafanu se ne ulazi slučajno i zdudam, nego od merak i s nameru, i to od sabajle pa sve do ikindiju, koj’ može da izdrži, a koj’ pa ne mož’, on i ne sedi za astal, nego, stojećki uz šank, šutne jednu “od nogu”, pa ‘ajd u drugu kafanu. I t’koj od jednu do drugu kafanu, dok se ametom “ne utepa” i aknoše. Toj su najopasnije ispičuture! Toj su onija sa crveni – bambura paprika – nosevi, koji u prvu kafanu ulaziv pravi ko pritke, a iz poslednju izlaziv – čepeljuške. Ili gi iznosiv.

U kafanu se ne ćuti. Ona neje za č’l’k ljudi, koji smo č’mim i ćutiv. Najgore je kad ljudi u kafanu ćutiv, k’d je tišina; toj je signal da se nešto sprema, neko golemo zlo, neki lom i buvcik, pa je najbolje t’d iz kafanu da se udari rascep. Jer, u kafanu je više ispokršeno i ispalo zuba nego na bilo koju zubarsku stolicu! Od tepanje…

Nije mi namera, jer ova kolumna nije žal za mladošću, a još manje potraga za prošlim vremenima, za vremenima kada je Lado pevao “Potraži me u predgrađu”, a Zlokićka “Skitnicu”, da pišem, ni o sadašnjim, ni o bivšim, davno nestalim, ugašenim, kafanama, ni o Restoracijama – železničkoj i autobuskoj – tim Svetilištima zakasnelih, jučerašnjih, gostiju.
Reč neću napisati ni o „Kozari“, maloj sali hotela Beograd, „Dubočici“ – kafanskom cvetu i kremu leskovačke Čaršije ili o jajinskoj „Mednoj rosi“, kafanama na Niškoj ulici. Jok, more jok!

S’mo malo, reč-dve , da kažem o Trenkinu kafanu.

Kude je bila? Pa, valjda znate? Trenkina kafana neje imala ključ i neje se nikada, 24 sata, zatvarala. Restoracije, obe, zatvarale su se, oko 4 ujutru, na pola sat, da se pomete bukluk, da se konobari zameniv, a pijani gosti ufativ malo ava. Trenkina? Nikad! Uvek otvorena! Za sve nas, taj leskovački “cvet i krem” ljubitelja brlje: propale pesnike, prevarene muževe, večite studente, odbačene ljubavnike, hronične pijanice, drinkerke, cirkašice i cugerašice; fakultetske asistente i profesore – taj ispičuturski ološ, pedere, kurve; za muzičari bez instrumenti, za matrapazi, prevaranti, kockari, džeparoši i secikese; za pijačni nakupci, za zakasnele putnike, jebandžije, leskovačku gloturiju, čal’k bilmeze, alč’ke, beskućnike, skore stanare Bagrem banje – sve ono što mu se neje dom išlo!

U Trenkinu kafanu drveni astali, bez štrokavi č’ršafi, olajisan crn patos, rakija u čokanjčiki, zimi, a pogotovu leti, usmrdena kupus salata odozgor posipana sa crvenu tucanu papriku – sve toj skoro džaba; furuna na drva, koju sami ložimo, kad ‘oćemo i kol’ko ‘oćemo; poljski ćenev. U ono vreme, u Trenkinu kafanu se je moglo kad sve ostale kafane udariv katanac ili te iz sve kafane isterav, nešto što nikada i nigde nisam video. Moglo se je za dve žute banke da se spije za astal! Bez da naručuješ pijenje ili jedenje! Na kelnera daš dve žute banke, on ti da bilet, uzmeš drvenu stolicu, nađeš nepopunjen astal, spustiš glavu na njega i ‘rkaj. Do sabajle. A, onda jovo nanovo! Udri! Kelneri u Trenkinu kafanu su skoro sve svoje goste znali. Znali smo i mi sve kelnere i poštovali ih. Jer, toj se b’r tad znalo, svaki svakodnevni, stalni kafanski gost, proživi dobar deo svog života sa kelnerima kao sa pravim, intimnim prijateljima. Više si s nji nego dom, s ženu i decu ili tatka i majku.

Sada, na kraju ove moje kolumne, sigurno se pitate od kude pa sad ov’j naslov na kolumnu. Pa da vam objasnim.

Kako su, poneki, Leskovčani viseli po kafane i slabo dolazili dom, njihove žene su svakodnevno išle da gi traživ po kafane. Da vidiv kude su, s koji su i koje rabotiv. Al’ ne ulaziv u kafane. T’m’n rabota. Nesmev. Da ne dobijev, od muževi, po prnjku! Ponesev si stoličku, pa od kafanu do kafanu. Ukačiv se na tija malečki stoličiki, da samo zvirnev kroz pendžer, pa ako ništa ne vidiv, a ne vidiv b’š ništa od duvanski dim i kroz okropljena stakla, čekav da neki kafanski gost izlegne iz kafanu da bi ga, sa strahom i bojažljivo, upitala: “Tuj li je Rista”, i t’koj od toj tuj li je Rista, tuj li je Rista nastade – turista.

Lep dan i svako dobro!

Vjačeslav Nešić

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

9 komentara

  • He, he …. dan mi je bio jako kiseo dok ne naletoh na ovaj clanak!!!
    Citajuci ga sva ona kiselost to je bitiala u meni ode a srce se samo razgali i gotovo suze na oci da povrcaju od milosti i zadovoljstva.
    Cuvajte vas dijalekat jer je to vasa istorija i sve ono sto vas je dovelo do danas i sto ce da vas vodi u sutra ako budete znali ko ste, sacuvali vas mentalitet, navike, govor, obicaje ….!
    Napravite bar jednu stranicu gde ce ljudi moci da pisu i razgovaraju poput predaka i da se ne zaboravi najvrednije iz i od nekog naroda a to je GOVOR !!!
    Da vas Bog blagoslovi i da se vasi koreni nikada ne ugase i netanu.
    Inace ja zivim u inostranstvu skoro 40 godina i mogu vam reci da nigde jos nisam naiao na toplinu i kreativnost naroda kao sto je to „Juzna Pruga“ kako smo nekada zvali Jug Srbije, bogat i prebogat svime i svacim.

    ben akiba

  • Gospode Boze, ovoj ne sme da se cita kad si sam.
    Ovoj utepuje. Kakve suze na oci. Plakanje ko malo dete.
    Kude se sve seti.
    Vecka znam iz Dubocicu a i iz Hotel Beograd.
    Voleo je, ne znam sada, da gu cugne. I toj dooosta.
    Nisam znao da ovako pise. Alal mu vera. Strasno.
    Kao da sam citao Boru Stankovica.
    Stvarno je Leskovac, bio grad.

  • Malo duzi uvod, ali cim sam usao u Trenkinu kafanu, razvukao mi se osmeh, i jos uvek traje. 🙂

  • Mnogo i cesto sam kritikovao Nesica. Ja mislim opravdano.
    Ovo sto je napisao je izuzetno emotivan i topao traktat o kafanama.
    Jezik koji koristi je, ako smem da kazem, pravi leskovacki.
    Starinski.
    Bravo Nesicu.

  • Milice bravo stvarno bravo.Tebi treba zahvaliti sto si nasla coveka ko najbolje, u cel Leskovac, poznaje kafane.
    Ovaj Vecko, sto ga oslovljavate sa profesore, najbolje poznaje SELSKE, ali i SVETSKE kafane.
    Pisanje vrlo lepo, emotivno, iz licnog iskustva. Sto je najteze. Neke reci ne znam sta znace.

  • Kolumna dobra. STOP. Konkurentski medij(bivši prijateljski) skinuo opciju komentarisanja.STOP. Napadani komentatori od strane urednika napustili njegov portal.STOP. Sve njihove komentare arhivirao čovek za objavljivanje ljubavnih spisa gospodje i gospodina Marconija.STOP. Pomenuti par poznat po razradjivanju čitanosti, komercijalizovanju sajtova.STOP. A nekim sajtovima i po gašenju istih. STOP. Kolumna baš dobra. STOP.

  • svaka cast

  • Kolumna je stvarno dobra, ajde da kazem, mnogo bolja nego sto pise Koje Ima Po Grad.
    Mislim da je jezik Nesica, u ovoj kolumni, mnogo vise izvorni i autenticniji nego kod K I P G.
    Malo, samo malo, mi smeta sto Nesic nije za pojedine reci iz starog leskovackog govora, dao znacenja. To je trebao da ucini da bi ova kolumna bila potpuna.

vaš komentar