Od sumerskih klinastih tablica i knjiga do današnjih čitaonica – biblioteke su jedine kuće koje ne pripadaju nikome, a potrebne su svima. One su prve institucije koje je čovek stvorio ne da hrani telo, nego duh. Kroz milenijume, menjali su se narodi, granice, imperije – ali biblioteke su ostajale kao najstariji, najplemenitiji oblik kulture. Zato nije slučajno što se i leskovačka dva puta uzdigla iz pepela: pripada lozi onih tvrđava koje vreme ne može da slomi.
Narodna biblioteka „Radoje Domanović“ Leskovac je kulturna ustanova koja se dva puta dizala iz pepela. Dva puta bombardovana. Dva puta opljačkana. Dva puta spaljena. I oba puta – ponovo rođena iz ničega. Jer, ako hoćeš da uništiš jedan narod, najpre mu uništiš – sećanja. Nisu uspeli.
Iz pepela
Biblioteka je prvi put gorela 1915. godine, kada su bugarski okupatori zapalili knjige na lomači, a one najvrednije i najstarije sačuvali i odneli u svoju zemlju. Drugi put 1944. godine, kada su savezničke bombe sravnile zgradu sa zemljom. Tada su nestale stare knjige i dokumenta.
“I danas se u bugarskim bibliotekama i arhivima mogu pronaći najstarije leskovačke knjige – sa jasnim pečatima iz našeg grada Leskovca, ali i Prokuplja, Pirota i Niša, a prema saznanjima istoričara. One su svedoci rasutog nasleđa, ali i snage jedne biblioteke da preživi sve što istorija baci pred nju”, komentariše direktorka biblioteke Vesna Ilić.
Priča u leskovačkoj biblioteci počinje 16. juna 1879. godine, samo nekoliko meseci nakon oslobođenja Leskovca od Turaka. Tada je osnovana čitaonica „Ujedinjenje“, sa skromnim fondom od samo 12 knjiga – u prostoru kafane, a na inicijativu nastavnika Gimnazije.
I tako je, gotovo simbolično, kultura u Leskovcu ponikla uz miris kafe i žamor ljudi. „I ne mora da bude loše kada se kultura spoji sa kafanom“, kaže današnja direktorka biblioteke uz osmeh.
„Kroz decenije, fond je rastao. Između dva rata knjige su bile raspoređene po udruženjima: Sokolsko društvo, Pevačko društvo „Branko“, gimnazijska društva. Fond je rastao zahvaljuči učenim ljudima, ponajviše sinovima bogatih industrijalaca koji su se školovali u inostranstvu“.
Tek tridesetih godina 20. veka biblioteka postaje jedinstvena gradska ustanova.
Ali ratovi nisu poštedeli ni knjige ni zgrade. Najvredniji fond, donet iz sveta od strane školovanih Leskovčana, nestajao je u plamenu i ratnim odnošenjima.
Kako je počleo?
Luka Dodžić, upravnik i začetnik čitaonice, potpisuje prvi sačuvani izveštaj 1879. godine. Njegova pisma Ministarstvu prosvete iz 1878. godine – čuvana u Arhivu Jugoslavije, svedoče o ogromnoj volji da se Leskovcu stvori kulturni temelj.
On nije bio iz naših krajeva, već sa severa zemlje. Tada su tamošnji intelektualci pomagali nerazvijene krajeve”.
„Atanasije Mladenović, ratni zarobljenik koji je preživeo gotovo sve logore, nakon Drugog svetskog rata postaje ‘otac’ savremenog bibliotekarstva u Leskovcu. Njegova vizija dovela je do stvaranja Zavičajnog odeljenja – srca biblioteke i danas. On je ostavio veliki trag u leskovačkom bibliotekarstvu, podvlači Ilićeva.
Od 1952. godine biblioteka dobija prve prave prostorije, čitaonicu i još jednu prostoriju u okviru tadašnjeg Doma sindikata, a današnjeg Leskovačkog kulturnog centra, od 700 kubnih metara. Sve je renovirano i kupljen nameštaj. I tu je ostala sve do preseljenja u objekat u centru grada 1962. godine.
“Taj prostor na uglu Bulevara oslobođenja i Vojvode Mišića od 680 kvadrata je vlasništvo grada Leskovca i mi smo i danas u njemu”, objašnjava Ilićeva.
Šezdesetih godina biblioteka je imala preko 20 ogranaka i radila na 41 lokaciji, sa čitaocima širom Jablaničkog kraja. Razvila je pokretne fondove, svojevrsni prethodnik bibliobusa u vidu kombija. I tadašnja uprva trudila se da stigne do svakog sela, da ide u susret čitaocu.
„Pored neke vrste bibliobusa, biblioteka je imala još nekoliko automobila. Kada sam ja došla ovde, bibliobusa nije bilo. Zatekla sam dva već stara automobila, koja su bzro prodata i od tada ustanova ništa više nije imala“, priseća se Ilićeva.
„U to vreme kuća pameti i znanja ugostila je najznačajnija imena srpske književnosti: Desanku Maksimović, Danila Kiša, Dobricu Erića, Stevanu Raičkovića, Miodraga Bulatovića…Jer, tada je televizija imala mali domet, nije bilo interneta ni mobilnih telefona, pa su ljudi masovno čitali, a književnici se izejdnačavali sa – božanstvima. Danas takođe ovde gostuju značajni savremni pisci, a poslednjih godina pridajemo važnost i onima koji pišu na dijalektru. I ne samo pisci. Tu su i istoričari, književni kritičari, naučnici, ljudi iz svake oblasti, a na zahtev čitalaca“.
Biblioteka postala dom i radionicama, izložbama, književnim susretima, festivalima i multimedijalnim programima. Prigodnim programima obeležavaju se i tragični dani za srpski narod, ali i izvojevane pobede. „Jedan od najvažnij festivala jeste dečji Festival dečjeg stvaralaštva.
„To je jedan veoma lep dečju festival, koji je spontano dobio prefiks – Međunarodni, sa raznovrsnim takmičenjima, ali deci je najzanimljivije da snime krtaki film mobilnim telefonom, izmontiraju i pošalju. Pravi su majstori u tome“.
Danas
Leskovačka biblioteka je najposećenija kulturna ustanova u Leskovcu, budući da ovde svakoga dana po knjigu dođe, ili dan provede u čitaonici od 60 do 100 ljudi i dece, preko 400 u jednoj nedelji. Vodi se staistika na dnevnom nivou. Tako je prošle nedelje bilo više od 400 ljudi samo u matičnoj biblioteci. Najmanje u subotu, s obzirom da se taj dan radi do 13 sati.
„Ovde dolazim da pozajmim knjigu, ali od gimnazijskih dana sam navikao da učim u čitaonici. Mir, tišina, osoblje prijatno, a ponekada dobijem čaj ili kafu. Ivde sam, bukvalno porasao“, priča za Jugmediu Sava Tasić, tek diplomirani pravnik.
Ilićeva kaže da svi primećuju da se ljudi, čak i ono mladi, vraćaju knjigama. „Raste broj aktivnih članova kao i broj pozajmljenih knjiga. Ponekada budem iznenađena kada vidim desetoro mladih kako čeka u redu. Knjiga ima svoju draž, svet što stoji između dve korice. Knjiga ne kvari vid, i ono što je najvažnije, čitajući čovek nadograđuje svoje znanje, produhovljuje sebe, širi pozitivnu energiju – oblikuje se“.
Gradska biblioteka u Leskovcu na policama matične i isturenih odeljenja čuva 190.000 knjiga, što je svrstava u ustanovu prvog ranga među srpskim bibliotekama, a uprkos skučenom prostoru, ona je i tehnološki među najopremljenijima u Srbiji.
Najstraija knjiga iz 1645.
Najstarija knjiga ovde datira iz 1645. i po tome je leskovačka biblioteka posebna. Reče je o knjzi „Poemata Omnia“ Huga Grotiusa, prva put objavljena 1645. u Lajdenu. „Spada u izdanja koja se danas retko sreću i u mnogo većim bibliotekama od naših“, komentariše Ilićeva.
Bilo je ovde, prema zapisima, daleko starijih knjiga, ali su nestale usled ratnih haosa, pa je od domaćih izdanja na Zavičajnom odeljenju najstarija ona koja je štampana 1796. godine.
„Te stare knjige su kulturno blago od velikog značaja. Na primer, samo Biblioteka Matice Srpske, Narodna biblioteka Srbije i bibliotka u Leskovcu imaju Jovana Cvijića iz 1903. “Makedinija i stra Srbija”, iakao one ne spadaji i stare knjige, ali su, jednostavno, nestale sa tržišta“.
Ilićeva još jednom ponavlja da biblioteka, koja se finansira iz budžeta grada Leskovca, ima novac za kupovinu velikog broja novih izdanja, ali je problem smeštaj, što i samo vidimo jer neke knjige još stoje u kutijama, a biliotekari crtaju mapu gde bi mogli da ih smeste. „Izvesno je, međutim, da pažljivo biramo nove naslove, revnosno beleći potrebe čitalaca. Tu su sva nagrađivana dela tokom minule gotine, svaka knjiha koja je , u bilo kojoj oblasti izazvala pažnju javnosti, betseleri, knjige koje poseduju visoku umetnićku vrednost, a ipak nisu nagrađivane. Posebno se obraća pažnja deci. Tu baš ništa ne sme da manjka“.
Razgovarmo u danu punim obaveza, pa se direktorka, koja je na toj funkciji u drugom mandatu, s mukom seća šta sve poseduju od savremenih sredstava za rad, budući da je ovde sve digitalizovano i da ništa ne nedostaje što zahtevaju savremeni trendovi.
Između ostalog, tu se dve elektronske učionice u gradu, kao elektronske učionice u svim ograncima. Zatim, pametne table, tri 3D štampača i skener, polsednja reč tehnike, interaktivni displej, digitalizovana crkvena građa, aplikacija o Radoju Domanoviću i Nikolaju Timčenk, mikrobiti sa platformom, novi računari i tableti, roboti i savremena edukativna oprema.
Digitalizacija
Od 33-oje zaposlenih, 26-oro je obučeno za rad sa novim tehnologijama. Onaj ko je poslednji put bio u oovj ustanovi pre, na primer, 8 godina, neće se danas lako snaći u njenoj unutrašnjosti.
“Najpre smo kompletno renovirali Dečje odeljenje. Renovirano je nakon 70 godina i to sredstvima Ministarstva kulture van projektnog sufinasiranja. Sada ima nove police, malu binu, novi nameštaj, projekcioni sistem i potpuno nov prostor za radionice i igru. To mesto je jedan prelepi prostor gde deca rado dolaze. Sve smo renovirali. Mnogo smo i sami radili. Najviše smo uložili u čitaonicu je se tu održavaju i promocije i muzičke večeri i svi skupovi. Uostalom, čitaonica je srce biblioteke. Knjige su na novim policama, zamenjen je nameštaj posle sedam decenija. Čitaonica – takođe obnovljena prvi put posle 7 decenija. Zahvaljujući pomoći lokalne samouprave uzgradili smo Biblioteku na otvorenom i pasaž, odno, Kulturnicentar za decu između dela zgrade bibliteke u stambene zgrade, koji se spolja nevidi. Tu smo, čak, i police naređali kako bismo dobili još jedan kutak za knjige“, priseća se direktorka samo delića onoga što je urađeno u poslednjih 7 godina.
Veliki broj novih naslova dobila su i isturena odeljenja, ali i nova, digitalna sredstva za rad. Mnoga su obnovljena, a druga su u planu.
Karavan znanja — pokretna biblioteka Jablaničkog okruga
Posle više od 20 godina bez sopstvenog vozila, biblioteka je ove godine dobila pokretni fond – karavan znanja, produženo vozilo „Škoda Oktavia“ namenjeno upravo za ruralne krajeve.
„Mi smo nekoliko godina konkurisali za bibliobus, ali nažalost, nismo prolazili kod Ministarstva kulture. Ove godine dobili smo karavan vozilo i u tom produženom delu biće upravo pokretni fond knjiga i digitalna sredstva. Plan je da stignemo u svaki kutak rurarnih delova našega grada, da obaradujemo decu koja nisu u stanju da dođu do centralne biblioteke. U njemu se nalaze knjige, digitalna oprema, edukativni alati i sistemi za rad sa decom. To znači, da Biblioteka ponovo ulazi u sela – tamo gde deca nemaju pristup knjigama.To nije vozikanje. To je misija“, kaže direktorka.
Ostaje san o pravom bibliobusu, za koji su već konkurisali kod stranih fondacija. „To bila kruna našeg poslovanja“.
Izdavaštvo – ponos kuće
Poslednjih sedam godina biblioteka je izgradila snažnu izdavačku delatnost. Posebno se izdvaja časopis „Novi legat“, pokrenut prvo kao elektronski časopis, prvi u Srbiji još u vreme direktora Saše Hadži Tančića, a obnovljen na inicijativu Ilićeve kao štampana publikacija.
„Uz podršku Ministarstva kulture i saradnju književnika Jovana Pejčića, časopis iz broja u broj raste u relevantnu književnu platformu. Na Sajmu knjiga u Beogradu ove godine – po prvi put u istoriji – druge ustanove su otkupljivale naše knjige. Time je biblioteka pokrila sve troškove svog izdavaštva. To je presedan u Srbiji i dokaz koliko je Leskovac živ kulturni centar“.
Tim snova
U biblioteci radi 33 -oje, od kojih je 26 stručno osposobljeno. Mladi, kreativni bibliotekari donose ideje, radionice, projekte, festivale, multimediju. Ali postoji i istina koju Leskovac zna: iza svakog koraka stoji direktorka Vesna Ilić.
„Imamo dva sajta, vrlo smo prisutni na društvenim mrežama i veoma posećeni. Književne večeri često prenosimo direktno baš preko mreža, a poznati smo i po izradi kratkih filmova, sve u sopstvenoj režiji. Mladi kadrovi dali su veliki doprnos, ali ne mogu da ne pohvalim biblitekare sa velikim iskustvom i znanjem koji su stub biblioteke. Zapravo, mi smo jedan tim snova, kakav bi požele mnoge ustanove“, ne krije zadovoljtvo direktorka.
U njenoj kancelariji primećujemo jedan široki orman, koji po izgledu pripada ranijim vremenima.
„To je orman prve biblioteke i nije jedini, ima ih nekoliko. Mi ih čuvamo kao ogromno blago, obnavljamo, glancamo…“. Tu je i pianino, koga je zatekla raštimovanog i pod prašinom. Sređen je i tu sada nastupaju mladi u saradnji sa Muzičkom školom.
Leskovcu je potrebna nova zgrada biblioteke.
Biblioteka radi iznad svojih prostornih mogućnosti. Fond raste. Programi se šire. Tehnologija je savremena – ali prostor više ne može da odgovori potrebama. To nije želja, već uslov da ustanove prvog ranga nastavi da bude ono što je uvek bila: čuvarka znanja, identiteta i duše grada.
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta koji se sufinasira sredstvima grada Leskovca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
