Kuće današnjih bogataša, nalik vilama i dvorovima, koje još uvek nazivamo sarajima kao naši viševekovni gospodari, biće verovatno jednoga dana, možda za pola veka, teme novinskih članaka, a njihovi vlasnici, koje takođe danas nazivamo lopovima skoro bez izuzetaka, biće pominjnani kao uspešni privrednici i vizionari, baš onako kako se sa setom sećamo i pišemo o nekadašnjim bogatašima čija zaostavština u vidu palata i kuća podseća na jedno vreme prosperiteta.

Doduše, za jedne je bilo vreme prosperiteta i zlatno doba, za druge vreme bede, baš kao i danas, ali pamti se samo ono što preskoči, a vašem novinaru privukli su pažnju detalji kuće porodice Valčić iz Vlasotinca, odnosno, kuće Milna T. Valčića još uvek najmonumentalnije i najreprezentativnije građevine u centru Vlasotinca, koje još ne mogu da zasene dvorovi novobogataša, ali koja je davno zapuštena.

Ona je jedan od malobrojnih svedoka da je i Vlasotince između dva rata imalo kuće nalik na beogradske i pariške, odnosno, da je i u ovu malu varoš na Vlasini stigla evropska kultura i moda.

Betonski ulaz sa masivnim sptepenicima i toskanskim stubovima koji nose lođu i terasu nedvosmisleno ukazuju da su ovde živeli bogataši, a na veliki kapital asociraju i dva balustera sa atikom u vidu kartuše na vrhu zgrade. Za ovu kuću arhitekte kažu da je mešavina renesanse, baroka i neoklasicizma.

Drvene stepenice u unutrašnjosti još stoje netaknute jer su rađene od profilisanog drveta tako da im zub vremena nije naškodio.

Ovo je bila porodična kuća Milna T. Valčića, bankara i rentijera, nastavljača porodične tradicije.

Pored toga što je bio uspešan poslovni čovek, on je poznat i kao solunac iz najčuvenijeg Gvozdenog puka i kapetan prve klase. U njegovim lokalima, koje je uglavnom izdavao, bila je smeštena  prva knjižnica i čitaonica, prva pošta, prva štamparija…

Posle Drugog rata oduzeta mu je sva imovina i on je starost, pa i smrt dočekao u kućici pored ove palate u kojoj je nekada živela posluga. Umro je 1960.godine.

Njegova deca otišla su u beli svet, a već ostareli vlasnik je patio ali i „zborio“. Kao i svaki vispreni Vlasotinčanin, on je na svakom koraku stavljao do znanja novim vlastima i građanstvu koje se klanjalo tim vlastima, da je palata – njegova.

Pa se tako Vlasotincem i danas prepričava anegdota po kojoj je bosonogom dečaku plaćao da svaki dan trči po Vlasotincu i viče da je palata u centru vlasništvo Milana T. Valčića.

Potomci Milana T. Valčića su uspeli da ovu palatu povrate putem Zakona o restituciji, ali pošto ih više ništa ne veže za Vlasotince, odlučilu su da je poklone opštini, ali pod uslovom da se ona koristi samo u kulturne svrhe. Proces je otpočeo, no nije završen jer sada neka druga sila zvana stečajni upravnik još odugovlači proces stečaja preduzeća koje se nekada nalazilo u ovoj lepotici od kuće.

Možda nikada više u Srbiji vlast neće preuzeti ideologija koja će otimati privatnu imovinu i rušiti je i minirati od besa ili pretvarati je u svinjac, ali je izvesno da se ovde vrlo brzo zaboravlja na koji način je stečen kapital, kako se u Srbiji s promenom svake vlasti rađaju novi, a nestaju stari privrednici, koje zovemo tajkunima. I izvesno je da ni jedna vlast posle one komunističke do danas nije ispitala poreklo imovine političara koji se očas pretvore u tajkune, ili obrnuto, iako su svi obećavali.

Ipak, iza njih ostaće saraji, koji će odslikavati današnji graditeljski trend u Evropi i Srbiji, pa će za pola veka i njihove kuće možda ući kao primer dobrog ili bezukusnog građevinarstva. Vreme će pokazati.

A nama ostaje nada da će, jednoga dana, možda i za pola veka, doći dan kada će na pošten a ne osvetnički način, nezavisni tužioci i sudije, pred kojima će se tresti svaka vlast, ispitivati poreklo imovine i trpati u zatvore lopove koji su svoje saraje gradili novcem poreskih obveznika.

Za nadu i snove se još uvek ne odgovara, nadam se. Ili se snovi neće ostvariti ako se o njima priča…?