„Palata je moja!“, glas koji je putovao pola veka

Suočen sa bahatošću novih vlasti, vlasotinački siromah, a nekada najveći bogataš, plaćao je bosonogom dečaku da svakoga dana juri kroz grad i viče da je, po sili zakona oduzeta palata u centru još njegova. Nije dočekao, ali jesu njegovi potomci. Glas bosonogog dečaka i vapaj ostarelog bivšeg kapitaliste putovao je 50 godina kroz vreme.

Kuće današnjih bogataša, nalik vilama i dvorovima, koje još uvek nazivamo sarajima kao naši viševekovni gospodari, biće verovatno jednoga dana, možda za pola veka, teme novinskih članaka, a njihovi vlasnici, koje takođe danas nazivamo lopovima skoro bez izuzetaka, biće pominjnani kao uspešni privrednici i vizionari, baš onako kako se sa setom sećamo i pišemo o nekadašnjim bogatašima čija zaostavština u vidu palata i kuća podseća na jedno vreme prosperiteta.

Doduše, za jedne je bilo vreme prosperiteta i zlatno doba, za druge vreme bede, baš kao i danas, ali pamti se samo ono što preskoči, a vašem novinaru privukli su pažnju detalji kuće porodice Valčić iz Vlasotinca, odnosno, kuće Milna T. Valčića još uvek najmonumentalnije i najreprezentativnije građevine u centru Vlasotinca, koje još ne mogu da zasene dvorovi novobogataša, ali koja je davno zapuštena.

Ona je jedan od malobrojnih svedoka da je i Vlasotince između dva rata imalo kuće nalik na beogradske i pariške, odnosno, da je i u ovu malu varoš na Vlasini stigla evropska kultura i moda.

Betonski ulaz sa masivnim sptepenicima i toskanskim stubovima koji nose lođu i terasu nedvosmisleno ukazuju da su ovde živeli bogataši, a na veliki kapital asociraju i dva balustera sa atikom u vidu kartuše na vrhu zgrade. Za ovu kuću arhitekte kažu da je mešavina renesanse, baroka i neoklasicizma.

Drvene stepenice u unutrašnjosti još stoje netaknute jer su rađene od profilisanog drveta tako da im zub vremena nije naškodio.

Ovo je bila porodična kuća Milna T. Valčića, bankara i rentijera, nastavljača porodične tradicije.

Pored toga što je bio uspešan poslovni čovek, on je poznat i kao solunac iz najčuvenijeg Gvozdenog puka i kapetan prve klase. U njegovim lokalima, koje je uglavnom izdavao, bila je smeštena  prva knjižnica i čitaonica, prva pošta, prva štamparija…

Posle Drugog rata oduzeta mu je sva imovina i on je starost, pa i smrt dočekao u kućici pored ove palate u kojoj je nekada živela posluga. Umro je 1960.godine.

Njegova deca otišla su u beli svet, a već ostareli vlasnik je patio ali i „zborio“. Kao i svaki vispreni Vlasotinčanin, on je na svakom koraku stavljao do znanja novim vlastima i građanstvu koje se klanjalo tim vlastima, da je palata – njegova.

Pa se tako Vlasotincem i danas prepričava anegdota po kojoj je bosonogom dečaku plaćao da svaki dan trči po Vlasotincu i viče da je palata u centru vlasništvo Milana T. Valčića.

Potomci Milana T. Valčića su uspeli da ovu palatu povrate putem Zakona o restituciji, ali pošto ih više ništa ne veže za Vlasotince, odlučilu su da je poklone opštini, ali pod uslovom da se ona koristi samo u kulturne svrhe. Proces je otpočeo, no nije završen jer sada neka druga sila zvana stečajni upravnik još odugovlači proces stečaja preduzeća koje se nekada nalazilo u ovoj lepotici od kuće.

Možda nikada više u Srbiji vlast neće preuzeti ideologija koja će otimati privatnu imovinu i rušiti je i minirati od besa ili pretvarati je u svinjac, ali je izvesno da se ovde vrlo brzo zaboravlja na koji način je stečen kapital, kako se u Srbiji s promenom svake vlasti rađaju novi, a nestaju stari privrednici, koje zovemo tajkunima. I izvesno je da ni jedna vlast posle one komunističke do danas nije ispitala poreklo imovine političara koji se očas pretvore u tajkune, ili obrnuto, iako su svi obećavali.

Ipak, iza njih ostaće saraji, koji će odslikavati današnji graditeljski trend u Evropi i Srbiji, pa će za pola veka i njihove kuće možda ući kao primer dobrog ili bezukusnog građevinarstva. Vreme će pokazati.

A nama ostaje nada da će, jednoga dana, možda i za pola veka, doći dan kada će na pošten a ne osvetnički način, nezavisni tužioci i sudije, pred kojima će se tresti svaka vlast, ispitivati poreklo imovine i trpati u zatvore lopove koji su svoje saraje gradili novcem poreskih obveznika.

Za nadu i snove se još uvek ne odgovara, nadam se. Ili se snovi neće ostvariti ako se o njima priča…?

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

  • Нема нама спаса док не вратимо све што су комунисти покрали.

vaš komentar