Najpre se je začulo škripanje kapije, a odmah za njim i lavež. Neko je upravo ulazio u dvorište. Zvono na vratima. Nevoljno sam ustao iz fotelje i prekinuo gledanje omiljenog filma. Znao sam da niko drugi neće otvoriti umesto mene. Bio sam sam.

– Dobar dan komšija.

– Dobar dan dušo.

– Da li je Vaša supruga kod kuće?

– Ne, nije. Reci šta ti treba?

Radoznalo sam gledao u devojku, u stvari mladu ženu iz susedstva. Bila je samo par godina starija od moga sina.

Lepa je. Lepa na svoju pokojnu majku. A njena majka je nekada bila, najlepša devojka u kraju. Imala je oči, koje je bilo nemoguće zaboraviti. Bila su to dva duboka plava bunara, u kojima je svaki klinac želeo da se udavi. Poželeo sam to i ja. I to mnogo puta.

I sve dok budem živ, neću zaboraviti njen osmeh i rupicu na levom obrazu. Ni njene neposlušne lokne, boje zrelog žita. Ni moju ljubomoru, kada je u pratnji elegantnog mladića otišla na svoje matursko veče.

Bila je nekoliko godina starija od mene. I bila je nedostižna.

Kasnije je studirala u velikom gradu, iz koga se nikada nije vratila. Viđao sam je samo sporadično, kada je posećivala roditelje i to je bilo sve.

A onda se je jednoga dana začuo lelek! U komšiluk je stigla čemerna vest. Sutradan je na njihovoj kapiji, osvanuo posmrtni plakat, na kome je pisalo:

– Posle kraće i teške bolesti …

I njena slika.

Samo par godina zatim, komšijska kuća je lagano počela da zamire.

Prvo nas je napustila stara gospođa, a nedugo zatim i čika Petar. Tuga je njihova bila prevelika. Imao sam utisak, da su prećutno odlučili da odu i da tu njihovu odluku, ništa nije moglo da osujeti.

Nekada najrascvetanija bašta u ulici, neumitno je zarastala u korov.

A onda, pre nepune dve godine, na zapuštenoj kući su se sasvim iznenada podigle prašnjave roletne i njeni prozori su oživeli. Na balkonu su, kao nekakve šarene zastavice, zaviorile benkice i ostale malene stvari. U susedstvo nam se je uselila mlada žena, sa malim, uplakanim zamotuljkom. Vratio se zivot i to u svom najlepšem obliku!

U svojoj sam porodici, slušao ženske razgovore o iznenadnoj pridošlici. Posle majčine smrti, ostala je i bez oca. Udala se na brzinu, a razvela još brže. A onda je jednoga dana, iz ko zna kojih razloga, banula u rodni grad svoje majke i uselila se u svoju majkovinu.

Čuo sam takođe, da je mlada žena često menjala poslove. Kladinice, trgovine, trafike… Nije mogla da bira.

Susretao sam je ponekad u obližnjoj prodavnici. U kolicima je gurala dražesnu plavu devojčicu. Mala je imala vesele plave oči i crvenu raspuklu trešnju umesto usana. Na levoj strani anđeoskog lica, bio je maleni zdenac iz koga bi zeka poželeo da utoli žeđ. Odazivala se na bakino ime.

A onda sam je evo, ugledao na svojim vratima. Stidljivu i skrušenu.

Kao hipnotisan, zurio sam u rupicu na levom obrazu i tražio, nezaboravljeno plavetnilo u njenom pogledu.

Bilo je tu, kao i pre toliko godina. Ista je, kao što je i onda bila. Samo joj radosni osmeh nedostaje. Umesto njega, u očima sam joj prepoznao zabrinutost i strah. Imala je manje od 25, a život je već uspeo da navuče, tužnu koprenu preko njenog prelepog lica.

– Ne bih da Vam smetam! Svratiću kada se bude vratila.

Rekla je.

– Ne smetaš mi. Vraća se tek sutradan. Reci o čemu se radu. Možda ja mogu da pomognem?

Nastavio sam da insistiram, a ona se je još više povlačila i pokušavala da ode.

– Da li je sa bebom sve u redu?

– Da.

– Tebi u stvari treba novac, zar ne?

U stidljivim očima, je zaiskrilo i dve malene suze su se uz veliki napor, zaustavile na ivici njenih trepavica. Pravio sam se da ih ne primećujem.

– Ne!

Odgovorila je glasno.

– Jesi li sigurna?

Nekoliko dugih sekundi je ćutala i lomila prste gledajući u pod, a onda je iznenada presekla mučnu tišinu:

– U stvari da! Treba mi novac. Rano ujutru moram da otputujem. Dobila sam sudski poziv za nekakvu raspravu. Skoro sam promenila posao, a platu jos nisam primila. Vratiću Vam čim budem mogla. Ja uvek vratim. Pitajte suprugu!

Gotovo u jednom dahu je izgovorila sve to.

Dok sam uzimao novčanik, tek da bih odagnao neprijatno ćutanje, upitao sam je da li otac deteta učestvuje u izdržavanju?

– Mislite na alimentaciju? Da, plaća redovno. Nikada nisam imala problem sa tim. Ali ovoga meseca je stigla umanjena.

– Zašto?!

Gledao sam je pažljivo u iščekivanju razumnog objašnjena.

– Pitala sam advokata. Rekao je da je sve u redu. Vlada je smanjila plate, pa je zbog toga smanjena i alimentacija.

Na mojim usnama, ostala je zamrznuta psovka. U mojoj glavi vrisak:

– Ne, nije u redu!

Gadilo mi se je političko i ljudsko licemerje, koje navodnu štednju i reforme, prebacuje na decu i to baš na onu najranjiviju i najmanje zaštićenu.

Ali ipak sam oćutao. Nije došla da bi slušala moje pametovanje.

Dok sam joj pružao traženi iznos i nešto preko toga, po prvi put sam na njenom licu nazreo tragove osmeha njene majke. Uzela je novac i uz reči zahvalnosti, žurno krenula van. Pas ovoga puta nije lajao. Zatvorila je kapiju i gotovo otrčala u pravcu svoje kuće.

Kroz otvorena vrata, gledao sam za njom, sve dok nije zamakla u dvorište.

Seo sam ponovo pred ekran, apsolutno nesposoban da nastavim sa gledanjem započetog filma.

Razmišljao sam o količini muške bede, koja je potrebna, da bi neko napustio njih dve. Razmišljao sam o njihovom božanskom nasleđu. O poljupcu anđela na njihovim obrazima. Razmišljao sam o državi, u kojoj se ništa neće pozlatiti.

A onda, kao da sam osetio nečije prisustvo i kao da za trenutak, više nisam bio sam.

U uglu sobe, nalazila se velika vreća sa dečjim stvarima, koju je moja supruga pripremila za malo medeno biće iz komšiluka. Vreća, koju do tada nisam primećivao. Na njenom vrhu, na uredno složenom ćebencetu, sedela je plišana plava igračka. Njene krupne staklene oči, gledale su pravo u mene.

I mogao bih se zakleti da sam baš tada, začuo šapat. Jedva čujni:

– …Plavi zec, čudni zec, jedini na svetu!

Autor: Arsenije Aleksić