Priče sa Onkologije o strahu, bolu i nadi

U bolničkom holu stoji sitna žena neodređenih godina. Na glavi marama, levom rukom pridržava desnu. Čeka na kontrolni pregled. Prilazim joj bez razmišljanja i isto tako pitam je da li čeka terapiju? Da, naravno da čeka, kaže mi. Šta se vama dogodilo, pitam. Karcinom dojke, kaže tihim glasom. Proširio se i na pazušne žlezde.

Nevena Stojanović iz Vlasotinca, to je ime moje sagovornice. Kažem joj da pišem za novine na internetu, ali da ne mogu ovu priču da odvojim od sebe.

Pre 16 godina moja majka se spremala jedne večeri za odlazak u bolnicu, na operaciju karcinoma dojke. Hrabra i jaka uvek, te večeri je poklekla preda mnom.Tužnim, gotovo plačnim glasom, rekla je da ide u kupatilo da poslednji put okupa svoju dojku, deo tela koji je za nju bio najveća veza sa njenom decom, pre nego što je odstrane. Mnogo je godina patnji i neizvesnosti, straha, borbe iza nje, moje majke.

Evo mene, stojim pred Nevenom, ženom koju prvi put vidim, kao i ona mene. Između nas nestalo je za tren svake barijere. Strahuje, vidim joj u očima. Poznat mi je taj strah. Kažem joj da je moja majka još živa, da je sve u redu. Gleda me s nevericom.

„Imala sam godinama ciste, išla na preglede, mamograf. Sve je bilo u redu. Opustila sam se, kad ono, prošle godine je počelo da raste i pretvorilo se iz benigno, pa u maligno“, priča.

Redovno prima terapije za koje mi objašnjava da su jako teške, slome čoveka.

Znam. Sećam se i ne mogu da zaboravim. Plakala sam nad pramenovima kose moje majke koja je od hemoterapije opadala. A tek te mučnine koje zaista lome čoveka, zakivaju ga za krevet.

Nevenine ciste prerasle su u karcinom, u strah, patnju i borbu za život.

Pitam je da li mogu da je fotografišem, dopušta. Da li sam uspela bar malo da je umirim, pitam se, ali ne nalazim odgovor.

„I dalje najveći broj žena na ovom području oboleva od karcinoma dojke, ali ne zaostaje i onaj na plućima“, objašnjava mi kasnije doktor Dragan Sapundžić iz Službe za onkologiju Opšte bolnice u Leskovcu. On kaže, da su vodeći karcinomi kod muškaraca na debelom crevu i plućima. Nema zastoja u primanju hemioterapije iako je pandemija korona virusa.

„Zbog korone su u velikom riziku oboleli koji se trenutno leče. Na sreću, onkološki pacijenti, samo njih nekoliko koji su bili pozitivni na korona virus, imali su blage simptome“, priča doktor Sapundžić.

Testiraju se samo oni koji zbog terapije moraju na odeljenju da provedu 24 sata, ali i svi kod kojih postoji sumnja na Covid 19.

Izlazim iz Odeljenja Hematologije, gde je trenutno smeštena Služba onkologije. U bolničkom holu na četvrtom spratu povećao se broj pacijenata koji su došli po hemioterapiju.

Vođena nekim instinktom, priazim čoveku koji takođe priča o svojoj muci za juGmediu bez ustezanja. Opet Vlasotinčanin  i to iz sela Ladovica, Živojin Đorđević. Kaže da pet dana u nedelji dolazi da prima hemio terapiju na onkologiji. Dobro je podnosi, pije tablete za mučninu, sam se vraća kući kolima.

„Prvi put sam otkrio bolest u decembru prošle godine, u martu sam operisan od karcinoma debelog creva“, kaže.

Objašnjava da je, pre nego je otkrivena njegova bolest, imao bolove u stomaku i dva meseca dijareju koju nije mogao da zaustavi. Tako je počelo kod njega.

„Tek će konzilijum lekara u Nišu odlučiti da li ću imati i zračnu terapiju“, priča dok mu pogled luta okolo.

Ko zna kakve mu misli prolaze kroz glavu, no tu završavamo razgovor.

Pratim njegov pogled. Prelazim očima po ljudima u bolničkom holu. Imam li još kog sagovornika za moju priču? Korona je zauzela sav medijski prostor. Kao da smo zaboravili na druge bolesti, na one koji svaki dan odnose živote, mislim.

„Ne, nisam pacijent, dovela sam muža na hemioterapiju“, kaže mi jedna žena uz objašnjenje da njen suprug ne može da govori. Okrećem se u pravcu u kom mi ona pokazuje i vidim čoveka sa cevčicom preko jednog dela lica.

Hemioterapije se primaju preko vene, kroz infuzioni rastvor, polako, to traje, to se dozira. Onaj ko je prima leži na bolničkom krevetu, bude to i dugo. Sve zavisi koja je terapija, koji stepen bolesti.Teško se podnose u većini slučajeva, iako postoje lekovi za ublažavanje tih tegoba.

„Neke hemioterapije mogu imati i fatalan toksičan uticaj u krvotoku pacijenta u određenom stepenu bolesti, ali su na sreću takvi slučajevi retki“, priča doktor Sapundžić.

Izlazim iz zgrade bolnice pritisnuta sećanjima na dane od pre 16 godina. Na tugu, sakrivene suze, lažnu hrabrost pred majkom. Ali i sećanje na nadu koja nas je sve vukla u porodici, da se borimo i izborimo sa opakim neprijateljem, karcinomom.

 

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu mužno ne izražavaju stavove organa, grad Leskovac, koji je dodelio sredstva. 

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 komentara

  • Postavlja se pitanje za koje i od vodecih u Ministarstvu zdravlja ne dobijamo odgovor…..zasto je sve podredjeno obolelima od korone…razumem da narod treba da radi i zivi ali zasto se ne mogu leciti i operisati i oni koji nisu oboleli od korone…posle visemesecne borbe potrebno je formirati covid bolnice a ostaviti dosadasnje da sluze onima koji nisu pozitivni na kovid.

  • Prosla prosle godine hemioterapiju, operisana u januaru, uradjena masektomija, kosa sada porasla, pijem lek i nadam se i molim Boga da ne ode dalje.
    Sta reci…nedaj Boze nikome

vaš komentar