Koristim ukazanu pogodnost odsustva glodurke Jugmedije, koja je na godišnjem odmoru, za malo kritičniji stav prema komentarima koji su mi upućeni na poslednji tekst, gde sam, sa oduševljenjem, pisao o ustoličenju Nega, AV, i Nje, AB, za prve građane Srbije.

Bez želje za nadgovaranjem sa čitaocima, već naprotiv, oduševljen i raznežen pristiglim komentarima, ponosno i sa divljenjem izjavljujem da su mi Oni ulepšali dan, povratili veru u ljude, osmislili život i učinili me srećnim, ali i odgovornim za svaku napisanu reč, svaku napisanu kritiku, upućenu pohvalu, te nanesen, ne daj Bože, duševni bol i uvredu građankama i građanima voljenog nam Leskovca. Sigurno se pitate: Ko su ti kladenci sreće zbog kojih pišem ovaj tekst? Pa, odmah da odgovorim, da vas ne držim u prevelikoj neizvesnosti.

To je u prvom redu „Sanja“, koja piše: „Ovaj tekst je delo duboko depresivne osobe …” Koliko je tačna ova dijagnoza moga psihičkog stanja To samo ja znam. Posle 92 godine života da mi neko, odmah, i To nakon nekoliko pročitanih rečenica teksta, vaspostavi besprekorno tačnu dijagnozu, može samo lekar brilijantne psiho-terapeutske karijere, pronicljivog duha i prozorljivosti; osoba koja je godine i godine provela u Toponici. Kakva Vidovita Zorka, Kleopatra i ostale trice i kučine iz domena onostranog; zakon i uzdanica ovakve, AV-ve Srbije je „Sanja“. Međutim, ima jedno malo „ali“; draga Sanja, ne postoji sintagma: „duboko depresivna“, pridev duboko priliči kada se odnosi na duboku vodu, reku, more; dubok Vam je, Sanja, bunar, vir, duboka Vam je rupa, draga Sanja! Depresija nije duboka; za nju važe drugi pridevi i atributi. Međutim, neću Vam ih reći. Morate sami da ponovo, polako i natenane, radite na učenju srpskog jezika; od jaslica preko osnovne do osmogodišnje škole, po mogućnosti One pored reke. Neznanje, draga Sanja, Vam omogućava da se ljutite na druge. Možda bih Vam i rekao prideve koji su ispravni, ali ste napisali: „ …A ko je on uopste da nam prica sta je u redu a sta nije?“ Ponovo ste u pravu. Ja, koji sam hteo da se pridružim „poslednjim ljudima“ tj. SNS-botovima, sendvičarima istančanog i prefinjenog ukusa – salama podriguša i kobasica pseća AV, AV, radost – nisam tamo primljen, a sada hoću da uzdanici SNS-botova, Vama daragoj Sanja, držim pridike. Što ne ide, ne ide!

Drugi komentator je ujka „Vasa“, koji piše: „Ovakav tekst svi znamo da napisemo.“ Što je ametom tačno! I ne samo To, nego me je, i na tome mu beskrajno hvala, spustio sasvim na zemlju, prosvetlo me i našao mi pravi tekstopisački put. Sve ovo vreme, koje pišem za Jugmediju, mislio sam da su mi tekstovi barabar sa tekstovima, po književnoj vrednosti, ako ne Dostojevskog, a onda bar Vjačeslava Pjecuha i nobelovca Ive Andrića. Išao sam toliko daleko, ogrezao u svojoj nadmenosti, neskromnosti i gordosti, da sam hteo, samoinicijativno, da predložim sebe samog za Nobelovu nagradu. Kad ono, cvrc, svi mogu da pišu kao ja! Gle, koliko mi je sada lakše! Jer, gordost je najveći, glavni (smrtni) greh, a ja sam pobožan čovek. Hvala Ti ujka Vaso! Drugi deo Vasinog komentara, gde on piše: „Ajde bar jedan dan da zamenimo cipele, pa mozda cemo se onda vise voleti i postovati…”, nisam u mogućnosti da mu udovoljim, jer idem bos ili u jadrankama, kao agnus Dei!

Za sve To vreme, ja uživam. Koj ti dava! Sve su ovo, drage moje i dragi moji, šerpe i lonci. Ili što bi rekao pokojni profesor Kodalović: Butaj na težu stranu.

dr Vjačeslav Nešić