SIDA I STOJADIN, LJUBAV I TRAGEDIJA

Legenda o ljubavi mladog para Side i Stojadina održala se pola veka u podradanskim selima, kojima je devojčin otac branio brak, a onda je realnu ljubav pretočenu u legendu, zamenila targedija epskih razmera koja je na ovom svetu odvojila ljubavnike i mlade supružnije, ali na onom zvezadnom, nadamo se, ponovo spojila.

Imala je samo 16 godina kada joj je srce zatreperilo, u stomaku se pojavili leptirići, a oči užarile. Vodio je kolo na seoskom saboru i baš kada je pravio pokret napred pogled mu je pao na devojče s kikama, velikim kao ugalj crnim očima i usnama kao u sada Andželine Džoli.  Stasit, lep, najlepši na toj seoskoj svetkovini u podradanskom selu, za trenutak je zaustavio kolo i oči prikovao u već u mestu ukopano devojče. Srela su su dva pogleda, ljubav se rodila.

No, prošlo je još nekoliko godina dok će deda, ratnik i ranjenik sa Cera, koje je svoje četiri kćeri držao strogo dok je sinu jedincu bilo sve dopušteno, dozvoliti da se moja teta Sida uda za svog Stojadina.

Stojadin je bio stolar, majstor iz Borinca, kakvog kraj nije pamtio. Ali, bio je “šaren”, “probisvet”, ženskaroš”, po argumentima moga dede.

Zato su dvoje zaljubljenih morali krišom da šalju pisma i krišom da se gledaju na saborima i da “prozbore” tek u prolazu.

No, na saboru u svom rodnom selu, Sida je odlučila da prkosi ocu, a tada je već imala 20 godina, devojka, lepa kao vila, stasala za udaju koju od Stojadina niko nije smeo da prosi. Kada se atmosfera zagrejala i trubači zasvirali “čačak”, Sida i Stojadin su se prvi put dodirnuli. Uzeo je njenu ruku, stegao je čvrsto, uputio joj šarmantan osmeh sa biser belim zubima, hrabreći je i – poveli su kolo. Sitno, u mestu, umešno, kao da su vežbali na folklornoj sekciji.

Svet u centru sela prestao je da postoji. Samo trubači i njih dvoje, sa spojenim rukama posle četiri godine i sa srcima čije je lupanje nadjačavalo trube i doboše. Celo selo gledalo je u transu svemirsku igru para koji je tog momenta, kako će se Sida prisećati, plesao po zvezdama.

“Gotova je, ili će je ukrade večeras ili će je Josim utepa”, čula je kako već udate žene komentarišu dok je vraćala dah od igre i ljubavnog stiska ruke njenog Stojadina.

Dva koraka udaljen od nje, prilazi joj Stojadin, momak za kojim su uzdisale sve neudate Podradanke.

“Pređi s one strane, čekam te na putu, vodim te kući, majka sprema čestito (veselje kada se devojka dovede u kuću p.a.)”. To je zapravo, bila prosidba bez prosidbe, svršena stvar, poziv u brak.

Klimnula je glavom u znak odobravanja, ali se u tom momentu prolomio glas mog dede, gorštaka sa brkovima kao u Franje Josifa.

“Polazi kućiii, napred!”

I pošla je, a Stojadinovo: “Čika Josime…”, zaustavljeno je samo podizanjem ruke i pogledom koji ubija.

U narednih mesec dana Sida je mogla iz kuće samo na njivu i samo sa majkom, onom mojom bakom iz prethodnih priča koja je bila vođa i uzor kasnije i sinovljevoj deci.

Ubrzo se proneo glas da je Stojadin zabatalio svoj stolarski zanat i da je od jutra do večeri sedeo preko puta dedine kuće, skriven u žbunju, kako bi makar jednom dnevno video svoju dragu.

Autor teksta

“Idem ja s motikom na njivu, majka iza mene, ne daje mi da se osvrćem, a ja sve nekako osećam da je moj Stojadin tu negde”, pričala mi je moja teta Sida, čija sam ljubimica bila, mnogo leta kasnije.

A još se ni poljubi nisu.

Patio je s njima ceo kraj. Slao je Stojadin izaslanike kod deda Josima da ga onako “izokola” odobrovlje da svoju drugu po redu kćer da baš njemu, ali ništa nije vredelo. Muška tvrdoglavost, inat, briga da mu kćer ne prođe loše u braku i ko zna šta još, nisu omekšali očevo srce.

No, u sumrak jedne večeri, Stojadin otvori kapiju deda Josimovg dvoriša, dok je ovaj pod starom “petrovkom” sa prekrštenim nogama punio lulu duvana.

Teta Sida ni njena mlađa sestra Rosa nisu mogle kasnije da se sete ničega sem svog straha, pa su tako zaboravile reakciju njihovg oca, a mog dede.

“Samo se sećam da sam čula: ‘Dobro veče čiča Josime. Ja sam Stojadin’, ispričala mi je teta Rosa u mnogim razgovorima o toj velikoj ljubavi o kojoj se u našoj porodici dugo pričalo. Nije kaže čak ni ona smela da okrene glavu na tu stranu, od straha da će doći do tuče ili, nedaj bože, nečeg goreg.

Ništa se od toga, međutim, nije desilo. Razgovor pod velikom krošnjom jabuke u smiraju dana je tekao tiho, a četrdesetak minuta kasnije deda je pozvao svoju suprugu Milanu da postavi sto i meze.

U tom razgovoru, koji Stojadin nikada nije ispričao Sidi, verovatno se deda uverio da se radi o ozbiljnom čoveku.

I nije se prevario. Svadba se napravila kako dolikuje, Sida i Stojadin su posle devet meseci dobili ćerkicu, on se osamostalio i otvorio svoju stolarsku radnju, a svoju vrednu ženu čuvao kao malo vode na dlanu. Josimu je postao najomiljeniji zet, kao sin. Mog oca, već odraslog dečaka, podučavao je stolarskom zanatu, pa iako se kasnije bavio građevinama, onaj zanat koji mu je preneo dobar i pametni Stojadin nikada nije zaboravio.

Sidi i Stojadinu se posle dve godine braka rodio i sin, naslednik. Ali, avaj, počeo je rat. A Stojadin je otišao u partizane. Nije bio daleko od kuće, krili su se na Radan planini, odmah iznad Borinca. Napadali su bugarskog okupatora kad-god im se ukazala prilika.

U jednoj opsežnoj bugarskoj poteri, Bugari su ubili i Stojadina. Moja teta Sida danima nije znala da nema više njene ljubavi na ovom svetu. Čula je kada i ostale mlade udovice. Nije plakla jer nije verovala. Skunula je maramu sa glave i krenula da ga traži po planinskim prevojima. Našla ga je – iskasapljenog.

“Vratila sam se u selo, pozvala svekra koji je poneo džakove jer tamo gde su ležali delovi njegovog tela nije moglo ni konjem da se prođe. Svekar je u jednom džaku nosio trup, a ja u drugom delove raskomadanog tela”, pričala mi je.

Skrhala se tek na sahrani, na groblju u centru Borinca.

Nekoliko meseci kasnije teta Sida će ostati i bez sina u kolevci. Bebicu od šest meseci pogodio je zalutali kuršum.

Posle dve tragedije, posle gubitka dve ljubavi, srce moje tetke ostalo je okamenjeno, čini mi se sve do smrti. Smejala se ona, volela je ćerku i drugog sina, unuke, volela svoje sestre, brata i nihovu decu, ali, tamo u srcu samo je stolovao Stojadin.

Zapravo, imala je ona u tom samotnom srcu bez druge polovine, i ljubavi za sve i bila je stožer cele porodice, pravednica koja je mirila i spajala dok nije ostarila.

A poživela je dugo, prešla je osamdesetu kada je zauvek sklopila oči u Beogradu, daleko od groba njenog Stojadina, čiju je večnu kuću svake godine obilazila sa svojom ćerkom Miljom i njenom porodicom, ali i sa sinom iz drugog braka jer su svi oni poštovali njenu ljubav i njenu tugu.

Još nekoliko godina je teta Sida ostala u Borincu posle Stojadinove smrti, održavajući kuću i imanje, uz podršku svekra i svekrve ali i celog sela koje je tu moju tetku obožavalo u šta sam se i sama uverila kada sam s njom odlazila u ravno selo ispod Radana.

No, deda Josim, još držeći čovek, nije hteo da mu ćerka dugo bude udovica. Ugovorio je brak, ovoga puta sa čovekom iz Leskovca. I tako se teta Sida posle dužeg opiranja preudala za onog koga je prvi put videla na skromnoj svečanosti pre nego će je povesti iz sela u grad.

Dobili su sina u Leskovcu, mog brata koga i danas volim kao rođenog.

Iz Leskovca su se preselili u Beograd. Oboje vredni, sagradili su kuću na Zvezdari, čuvali Milju i njenog mlađeg brata. Godine su prolazile, Milja se udala za čoveka koga je, kao i njena majka Stojadina, volela i u koga je sve vreme braka gledala zaljubljeno.

No taj lepi šmeker Bosanac je umro, a za sobom je ostavio Milju i ćerkicu, moju lepu Svetlanu, tada i danas jedinog direktnog potomka Stojadina i Side. Kasnije je otišla i Milja.

Ni u poznim godinama teta Sida nije prestala da priča o Stojadinu. U jednom kutku zajedničke kuće držala je njegovu veliku sliku i samo sam po toj slici videla koliko je taj davno ubijeni čovek bio harizmatična osoba.

Legenda o ljubavi i tragediji Side i Stojadina dugo je živela, ali onih koji su je pronosili nema više.  Selo Borince, jedno od najlepših sela pod Radan planinom i teta Sidino i selo mog rođenja i danas stoje na istom mestu, ispražnjena od ljudi. A oni malobrojni, zaboravili su na tu ljubavnu priču. Ostala je tek u retkim sećanjima njenih najbližih.

A ja sam sigurna da su se Sida i Stojadin ponovo spojili u nekom drugom univerzumu i prigrlili Milju i onu njihovu bebu, Stanimira, i da i danas zagrljeni igraju na zvezdanom nebu.

Pratite juGmediu na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

8 komentara

  • Gospođo Ivanovič, bravo!

  • Prelepo ispričana meni znana priča

  • Poštovana Milice, hvala Vam na ovako divnoj priči, ne samo da sam uživala već ste me uveli u svet davnih vremena u uspeli da me rasplačate. Priča bez patosa, ispričina stilom svojestvenim novinarima na početku karijere, bez poniranja u unutrašnji svet likova, ali pretpostavljam da u ovako kratkoj formi nije bila mesta za monologe i opisa duše. Od ove priče bi mogla da se napravi serija, film, naši producentri snimaju krv, beogradsko podzemlje, krug dvojke, što me apsolutno ne zanima. Jedna skromna produkcija sa minilanim sredstvima, sa već postojećim dekorima i dva sela i malo beograda, napravio bi lako. Moje skromno mišljenje, s tim da vi pišete scenario i da glavne likove probudite sa svim njhovim srećnim trenicima, strahovima i strepanjama i sa tragedijama.
    Još jednom moja apel, a sećam sam da sam vam posle prve priče poručila – manite se novinarstva jer tu se već dokazali, prihvatite se pisanja priča, a što da ne i romana. Evo, od ove priče bi sa malo dodatim zapletom, mogao da nastane film. Ili to ja samo maštam draga Milice.

  • Hvala sestro!

  • Milice hvala za priču predivna je potsetila si me na lepe dane roditelje

  • Divna ljubavna prica

  • Lepa i tuzna prica o davnim vremenima. Mnogo nasih predaka je dalo svoje zivote u borbi protiv okupatora u podradanskim selima, mnoge mlade zene su postale udovice, a mnoga sitna decica sirocici. To su bile prave heroine i heroji i drago mi je da se prisecamo njihovih zivota i njihovih zrtava kroz ovakve price. Slava im!

vaš komentar