LESKOVAC – Da li je decenijsko skretanje pažnje sa suštine na marginu, koje predstavlja moto reforme obrazovanja u Srbiji, počelo da se ugrađuje i u profil ličnosti prosvetnih radnika ili je reč, prosto, o neinformisanosti?

Primena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakona o radu, Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju kao i pratećih pravilnika, u mnogim slučajevima sprovodi se jednostrano. Odnosno, kada god je povreda pravnih propisa uočena u neispunjavanju obaveza nastavnika, vaspitača i stručnih saradnika, oni bivaju sankcionisani, ali kada je u pitanju neispunjavanje obaveza ustanova, lokalne samouprave ili države, prosvetni radnici se uglavnom povlače i praštaju!

Da li je decenijsko skretanje pažnje sa suštine na marginu, koje predstavlja moto reforme obrazovanja u Srbiji, počelo da se ugrađuje i u profil ličnosti prosvetnih radnika ili je reč, prosto, o neinformisanosti, pitanje je na koje ne možemo odgovoriti sa sigurnošću. U svakom slučaju „spisak praštanja“ je sve duži, a uslovi rada i života takav manir izdvajaju kao luksuz.

Realizacija isplate putnih troškova u Srbiji, pa i u Jablaničkom okrugu, može se opisati kao šarenolika. Ima lokalnih uprava koje ove obaveze izmiruju na vreme, uz slobodan izbor zaposlenih da li će koristiti mesečne karte prevoznika ili će koristiti sopstveni prevoz. Na teritoriji opština kod kojih postoji „gradski prevoz“ isplata putnih troškova važi za sve zaposlene, po ceni koštanja mesečne karte po zonama. Međutim, ima lokalnih uprava u kojima se naplata ovih troškova realizuje jedino putem tužbe.

Regionalni centar je prošle godine pregovarao sa predstavnicima grada Leskovca o načinima rešavanja ovog problema, ali je dogovor izostao.

Pogažena su obećanja, pa je sada prosveta na potezu!

Na žalost, nije tajna da je neispunjavanje ovih obaveza prema zaposlenima rezultat matematičke operacije iz oblasti verovatnoće.

Grad upravo računa na „manir praštanja“ i koristi formulu: /broj onih koji tuže/puta /prosečan dug/manje je od /ukupnog duga/. Ova matematika se neće promeniti ako značajno ne počnemo da utičemo na povećanje /broja onih koji tuže/!!!

Isplata troškova za polaganje stručnog ispita i finansiranje stručnog usavršavanja zaposlenih takođe su obaveze ustanova, koje su garantovane zakonom. Ipak, prosvetni radnici i ovde se često prepuštaju saosećanju i „razumevanju krize i teške situacije“.

Neki se utrkuju u brojenju prikupljenih famoznih „sati“ stručnog usavršavanja, ne mareći za silne dinare koje od zarade refundiraju budžetu. Regionalnom centru se u prethodne dve godine javilo više od dvadeset zaposlenih koji ni posle tri godine strpljivog čekanja nisu dobili nadoknadu troškova polaganja ispita za licencu! Međutim i oni koji se odvaže i obrate nam se pre nastupanja zastarelosti po ovom osnovu, radi korišćenja sudske zaštite i ne pomišljaju da osim glavnog duga od poslodavca naplate i zakonsku zateznu kamatu.

Dokle?

Isplata dnevnica prilikom izvođenja ekskurzija i rekreativnih nastava još jedna je zamagljena tema. Više puta do sada, posredstvom medija prosvetni radnici su satanizovani zbog ove naknade. Jedan deo ovog problema ima formu za koju se misli da je jasna, a drugi deo je potpuno zamaskiran. Svesno ili nesvesno, ponovo u svemu učestvujemo kao saveznici države. Naime, svake školske godine Savet roditelja u mnogim školama donosi odluku o visini „dnevnica“ za nastavnike koji izvode ekskurziju. Međutim ova naknada nikako ne može da se nazove dnevnicom jer su način isplate i visina dnevnice jasno definisani zakonom. Naknada roditelja se može definisati npr. kao „posebna naknada za brigu o učenicima“ ili slično, pa Savet roditelja može odrediti i visinu ove naknade, pri čemu je vrlo diskutabilno da li ona sme biti obavezujuća za svakog roditelja.

Ekskurzije i dnevnice

I oko ovoga ima mnogo polemika, pa mnogi propagiraju ideju da nastavnicima treba isplatiti „zakonsku dnevnicu“ i ništa više. Ono što se ovde zaboravlja je činjenica da odgovornost jednog npr. opštinskog službenika koji sam putuje i brine samo o sebi nije uporediva sa odgovornošću nastavnika koji putuje sa dvadesetoro učenika, pa eventualna naknada od strane roditelja svakako ima utemeljenje.

Ali kada je reč o „zakonskoj dnevnici“, potpuno je nejasno kako je ona ostala skrivena u interesu ustanova, odnosno države. Tu dolazimo do zamaskiranog dela ove priče.

Posebnim kolektivnim ugovorom predviđeno je da se za vreme službenog puta nastavniku isplaćuje polovina dnevnice ili dnevnica u celosti, u zavisnosti od vremena provedenog na putu. To znači da je ustanova dužna da izvrši isplatu ove naknade! Međutim, u praksi nastavnici pristaju na isplatu samo roditeljske „dnevnice“, dok državi opet praštaju nepoštovanje.

Treba razumeti i razdvojiti roditeljska dobrovoljna davanja i obaveze države, i insistirati na ispunjenju obaveza. Država računa na našu inertnost, a nama je teško da to shvatimo i pokrenemo se!

Novac koji se ne isplati jer se obaveze po navedenim osnovima prećutkuju, a koji prosvetni radnici, rastrgnuti reformama i administracijom, svesno ili nesvesno ne potražuju, predviđen je budžetom! Bilo bi utešno da bar znamo koje smo ulice asfaltirali deceniju unazad, ako je jasno da su nam prosvetu potpuno „kaldrmisali“.

Aleksandar Ničić,

predsednik Regionalnog centra

Sindikata obrazovanja Srbije za Jablanički okrug