Ministarka zaštite životne sredine Irene Vujović i ambasador Kraljevine Holandije u Beogradu Joust Reintjes prisustvovali su danas u Palati Srbija potpisivanju važnog ugovora za građane Leskovca i okoline, na osnovu kojeg će početi radovi na izgradnji 78 kilometara nedostajuće kanalizacione mreže u okolnim selima, saopšteno je na sajtu Ministarstva životne sredine.
„Danas je važan dan za građane Leskovca jer su se, nakon posvećenog i istrajnog rada tima koji vodim i predstavnika lokalne samouprave, stekli uslovi da gradonačelnik Cvetanović potpiše ugovor sa izvođačima radova za izgradnju nedostajuće kanalizacione mreže. Kanalizacionu mrežu ćemo graditi u 16 naselja, gde živi 20.000 ljudi, a procene su da ćemo po realizaciji ovog projekta imati još oko 3.200 novih priključaka. Ovo je najvažniji zeleni projekat koji realizujemo u Leskovcu, jer rešavanjem problema nedostajuće kanalizacije, značajno podižemo kvalitet života građana“, rekla je Vujović.
Ministarka je navela da će se radovi izvoditi u sklopu projekta ORIO, za koji je vlada Kraljevine Holandije donirala 7,67 miliona evra, dok je Republika Srbija obezbedila 10 miliona evra.
„Želim da zahvalim vladi Kraljevine Holandije na podršci u realizaciji ovog, za građane izuzetno značajnog projekta. Ministarstvo na čijem sam čelu obezbedilo je u prethodnom periodu i sredstva za izgradnju novog gradskog kolektora, kao i za osposobljavanje linija vode i mulja u centralnom postrojenju za preradu otpadnih voda. Ti projekti su realizovani, a kada rešimo i nedostajuću kanalizaciju, postrojenje za preradu otpadnih voda moći će da radi u punom kapacitetu, a to je 86.000 ekvivalent stanovnika“, rekla je Vujović.
Prema njenim rečima, kroz projekte Ministarstva zaštite životne sredine, gradiće se nedostajuća kanalizacija širom Srbije. Radovi su već počeli u gradovima i opštinama koje su imale najspremnije projekte. U ovom momentu, kroz projekte Ministarstva, u toku je izgradnja oko 150 kilometara nedostajuće kanalizacije u Pećincima, Nišu, Gornjem Milanovcu, Boljevcu, Raškoj.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Mozemo li saznati u kojim mestima ce biti izgradnje kanalizacije
Lažovka
https://www.b92.net/lokal/leskovac/drustvo-uskoro-krece-izgradnja-kanalizacione-mreze-u-16-leskovackih-naselja-posao-vredan-18-miliona-2452098
Bas bi bilo glupo da ne bude tamo gde je Navip plantaza……
Uzas…..
Lepo sto se pravi nova kanalizacija al bi trebalo stara bar ponekad da se ocisti
Romi povadili cevi i prali ih u reku.
Sahte, slivnici se odrzavaju, produvavanjem, ispiranjem, nikako se ne pere stara mreza.
Orio projekat je velika i važna investicija na koju su meštani čekali godinama. Veliki problem je rešen. Radi se i radiće se u Leskovcu i okolini.
Odlična i jako važna investicija za naš grad.
Realizovaće se veoma važan projekat uz pomoć vlade Holandije i Srbije. Leskovac godinama radi i ulaže u ekologiju. Meštani 16 naseljenih mesta dobiće kanalizacionu mrežu i rešava se veliki problem.
Realizacijom projekta biće rešena kanalizaciona mreža za16 sela, a za 20.000 hiljada građana sa teritorije našeg grada ekološki uslovi života biće podignuti na mnogo viši nivo.
Nastavljamo da radimo i da gradimo zivot po meri savremenog coveka u svakom delu naseg grada.Izgrdnja nove kanalizacione mreze vazna je za zaokruzivanje izuzetno kompleksnog i slozenog sistema preciscavanja otpadnih voda. Ovo je veika investicja koja donosi velike promene u kvalitetu zivota 20000 domacinstava u 16 naseljenih mesta..To je investicija koja menja lice Leskovca. Zato jos jedno veliko bravo za nas Leskovac. Za trud i veliki rad naseg gradonacelnika koji nastavlja izuzetno dobru saradnju i na osnovu nje da povlaci ogromna sredstva od Vlade Republiie Srbije i resornih ministarstava za dalji napredak i modernizaciju naseg grada.
Velika i veoma značajna investicija. Sve pohvale lokalnoj samoupravi
Leskovac je moj rodni grad. Tu sam prohodala, naučila da govorim, da pišem i čitam, stekla društvo, završila srednju školu, vratila mu se posle fakulteta i otišla tri godine kasnije jer nije bilo posla.
Zaposlila sam se u Novom Sadu, našla novo društvo, rodila dvoje dece, a Leskovcu se redovno vraćam jer ga volim i u njemu su još moji roditelji, baka i deka.
Poslednji put bila sam nedelju pre glasanje i ostala 5 dana. I bolje da nisam. Ponela sam ružne slike i loše misli koje su me naterale da zaključim da je Leskovac grad koji nestaje.
Šetala sam ulicama detinjstva, krajem u kome sam odrasla, a moj kraj je tu nedaleko od centra. Mi, ljudska bića, imamo jednu dobru osobinu da kad nekoga volimo žmurimo pred njegovim manama.
Nažalost, ili na sreću, ja tih dana nisam žmurila, gledala sam ga kao da ga prvi put vidim posle mnogo godina. Leskovac!
Dakle, moj kraj: Ulice krpa do krpe, ulice prazne, nema više dece, ne čuje se radost i smeh. Savijeni ljudi prolaze ne podižući pogled. Sivilo, ružnoća sa propalim fasadama. Kuće prazne. Nema mojih drugova i drugarica. Majka pokazuje sa terase: U ovoj više niko ne živi, u onoj samo starci, ova je prodata, još se niko nije uselio…
Da, u onoj u kojoj niko ne živi bilo je troje dece, među njima moja najbolja drugarica, moja Maja. Maja je sada u Nemačkoj s mužem. Muče se oko poroda, kao i generacija pre i posle mene. Kažu da je ono bombardovanje najviše stresiralo adolscente, a mi smo upravo bili u tim godinama.
Ona prodata kuća, pa tu je do pre dve godine živeo Marko, bratovljev drug s troje dece (stariji od mene 5 godina).
-Gde je Marko, mama?
-Marko je sve prodao i kuću na selu, dobio iseljeničku vizu i sada je u Vankuveru. Nije dolazio tri godine. Zvao jednom Diću, falio se da im ide dobro, da odlično zarađuju, da su deca dobri đaci, ali da pati za Srbijom…, objašnjava majka u nedogled.
Volim da putujem, da istražujem, zapažam za razliku od mog vojvođanskog supruga kome je u Leskovcu “sve ok”. I posle mog razgovora s majkom, sednem u kola i krenem u obilazak grada mog detinjstva, od jedne do druge periferije.
Jaojojjjj, sve je zapustelo i opustelo, ono što se nekada zvalo elitnim naseljem ispod Hisara, leskovačko Dedinje, dobilo lik prigradskog naselja poput Bobišta i Donjeg Sinkovca, a Bobište i Ančiki bili i ostale –selendre. U naselju kod zatvora izađem iz automobila. Nekada sam tu dolazila s majkom u porodicu jednog policajca. Pitam za kuću, kažu – umro je, ali pričaju da se odatle masovno iseljavaju ljudi, kažu da beže od Roma koji pale nekakve žice i da je još gore u naselju preko puta gde “su Srbi pobegli od Roma”
-O bože. Prekrstim se u čudu levom, mada i nisam neki vernik.
Njelepše su mi večeri kada se u Leskovcu okupi naše staro društvo, mešovito, ono iz osnovne i gimnazije. Ovoga puta ih je od poslednje tri godine do danas ostalo svega desetak u gradu. Jedan privrednik, protivnik režima koga je posetio Mesko, bar tako rekoše pa ga napsovaše. Bio je najpametniji, najbolji đak i student. Intelektualac, kao i većina za stolom.
-Je*i ga, morao sam, brani se Đole nevešto, rumen u licu, da li od stida ili besa, ne dokučujem. I ne prepoznajem ga više. Uprosečio se, sjaj iz očiju nestao…
Te večeri ni traga od naših nekadašnjih intelektualnih razgovora, od finog humora, o sećanjima, o planovima za budućnost. Sve se svelo na trač, na zavist, na ivicu uvreda…
-Zašto smo se prozlili, pitam se gledajući ih u oblacima dima dok je tamo u restoranu na G svirao neki orkestar?
To pitanje duha našeg i mog grada muči me, evo, i skoro dve nedelje po povratku u ovaj ravničarski kraj koji je, uprkos svemu, zadržao gospodstvo. Nemam odgovor, ali mi misao o gradu koji nestaje i fizički i duhovno cepa srce.
Projekat od izuzetnog značaja za sve Leskovčane.