U Jagodini, 30. maja, deca su igrala fudbal. Ne veliki fudbal, onaj sa kamerama, ložama, konferencijama i ljudima koji posle utakmice objašnjavaju ono što su svi videli. Igrali su pioniri. Deca koja još veruju da se utakmica dobija trčanjem, uklizavanjem, dodavanjem, šutom, srcem.

GFK Jagodina i GFK Dubočica iz Leskovca igrali su baraž za Prvu pionirsku ligu FSRIS.

Za odrasle – jedna utakmica.

Za njih – meseci treninga, mokri dresovi, rana ustajanja, povici trenera, roditelji pored ograde, kopačke u torbi, san da se ode korak više.

A onda se dogodilo ono što deca ne umeju odmah da imenuju.

Nepravda.

Ne ona velika reč iz novina. Ne ona reč kojom odrasli mašu kad izgube. Nego ona tiha, dečja nepravda koja stane u pogled posle poništenog gola. U spuštenu glavu. U pitanje koje dete ne izgovori, jer mu se plače.

Da li smo mogli više?

Da li je vredelo?

Da li je teren za sve isti?

Kažu oni koji su gledali da je bilo spornih odluka. Kažu da je Dubočici poništen gol koji su mnogi videli kao regularan. Kažu da su ofsajdi i prekršaji dolazili onda kada bole najviše. Možda će odrasli o tome raspravljati po zapisnicima, pravilnicima i snimcima. Možda će neko reći da je to fudbal. Možda će neko odmahnuti rukom.

Ali deca ne odmahuju rukom. Deca pamte prvi put kada im se učini da trud nije dovoljan.

I zato ovo nije priča o besu.

Bes je za odrasle. Bes se dere. Bes traži krivca. Bes ima rečenice pune velikih slova.

Ovo je tuga.

Tuga dečaka koji su ušli u utakmicu čisti, a izašli stariji nego što su bili sat i po ranije. Tuga ekipe koja je na terenu ostavila ono što je imala, pa sa njega sišla sa suzama u očima. Tuga zbog trenutka u kome fudbal, taj njihov fudbal, prestane da bude samo igra.

Jer deca su tog dana možda prvi put ušla u prljavi svet odraslih. Posebno u fudbalu.

U svet u kome se posle utakmice ne priča o pasu, borbi, golu, drugarstvu i hrabrosti, nego o tome da li je zastavica podignuta kad nije trebalo. Da li je pištaljka zaćutala kad je morala da se čuje. Da li su svi imali isti teren pod nogama.

A deca ne traže mnogo. Ne traže da im se pokloni pobeda. Ne traže da neko igra za njih. Ne traže da ih neko štiti od poraza.

Ona mogu da izgube. Fudbal ih tome uči. Ali ne bi smela da nauče da je poraz lakši od sumnje. Jer poraz prođe. Prespava se. Boli dan, dva, nedelju. Posle se opet trenira.

Sumnja ostaje.

Ostane u stomaku. U svlačionici. U autobusu. U onom ćutanju posle utakmice, kad niko ne zna šta da kaže detetu koje plače, a svi znaju da nije plakalo samo zbog rezultata.

Zato ovoj deci treba verovati makar toliko da se njihova tuga ne proglasi navijačkim besom.

Treba ih čuti.

Treba pogledati utakmicu. Treba spustiti ton, skloniti velike reči i pitati samo jedno: da li je bilo pravedno?

Ako jeste – neka deca nauče da se i najteži porazi podnose uspravno. Ako nije – onda nije stradao samo rezultat.

Stradalo je poverenje. A u dečjem fudbalu poverenje je važnije od tabele.

Zlatni pioniri GFK Dubočice tog dana možda nisu dobili ono po šta su došli. Ali ne smeju da izgube ono najvažnije – veru da fudbal može biti pošten.

Jer bez toga, nema igre.

Samo odraslih.

I da, tog dana sudil isu: glavni sudija – Petrović Viktor, prvi pomoćni sudija – Jakovljević Slaviša, drugi pomoćni sudija – Milić Bojan, delegat – Vulić Saša